Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ БРЕСКВЕ ГУБЕ НА КВАЛИТЕТУ, АЛИ ИЗВОЗ НЕ ЈЕЊАВА

БРЕСКВЕ ГУБЕ НА КВАЛИТЕТУ, АЛИ ИЗВОЗ НЕ ЈЕЊАВА

Успех је сваке године прича за себе

28

Како би брескве могле да преживе транспорт до неке стране земље, што може да потраје и десетак дана, развијане су сорте чији су плодови тврђи, а до потпуног сазревања им треба таман толико док не стигну на крајњу адресу. У хладњачама, пак, не могу да се чувају дуже од месец дана, те да би узгајивач имао рачуна да се њима бави, мора да има довољно садница како би у сваком тренутку имао неопходну количину за пут. Све ово обесхрабрује воћара Мирка Панића из Ирига да узгаја брескве па, како каже, планира да полако одустане од њих.

– Сваке године смањим по хектар под бресквама, јер не можемо да нађемо бераче који би их брали усред лета, кад су највеће врућине, а не можемо ни да их држимо у хладњачама дуго као јабуке – каже Панић, који од 25 хектара, колико сви заједно у породици имају, 30 одсто држи под бресквама, а остатак под јабукама. – Све зависи и од тога каква је која година. Рецимо, прошла нам је била катастрофа, а ова ће бити боља. Годишње, ако је све у реду, наберемо и извеземо око 100 тона брескви и ништа не задржавамо за себе. Стижу нове сорте, али мислим да нису квалитетније од старих, напротив. Сад су сви плодови тврди, а раније се знало: бресква треба да буде мекана и да цури кад је једеш. Притом, кад извозиш брескве за Русију, плодови не смеју да имају ни тачкицу на себи. Рус плати, али хоће да воће изгледа као са Запада. Тако да морамо да постижемо и те стандарде.

У зависности од сорте зависи и тачно време бербе, али са сваког дрвета плодови се беру из три-четири пута јер у међувремену полако дозревају. Воћар Панић почиње са сортом Марија Лучија у јуну, а завршава с Морсијаном крајем јула. У оба случаја реч је, заправо, о нектаринама које су, истина, укусне и кад су тек свеже убране с гране. Још неке од сорти брескви које се могу наћи на њивама Мирка Панића јесу Калдезија, Ројал Глорија и Ројал Џем.

– Има будућности за узгајиваче брескви, али не и код мене – признаје наш саговорник и додаје да је у плану да се бави искључио узгојем јабука. – Јабуке се беру на јесен и у хладњачама могу да издрже и до наредног лета. Оне у брању достижу технолошку зрелост коју заустављамо тако да не може воће да дише, али не може ни да умре. Имамо хладњаче које дозирају 98 одсто азота и два одсто кисеоника, па јабука и после десет месеци изгледа као да је тек убрана. То није случај са бресквама.

Једу воћке право са гране

Прскање воћа једно је од најчешће постављаних питања, јер свакога занима да ли и које отрове тако уноси у организам. Када је реч о воћу породице Панић, прскају га по потреби, у просеку 17 пута, али, како тврде, једу га сви чланови породице, нарочито деца, и без прања и љуштења.

– Све зависи да ли се воће прска у право време и правим препаратима. Рецимо, да ли сте знали да Италијани прскају чак 30 пута? А тврдим вам да је поврће много отровније од воћа – указује Мирко Панић.

Некад треба бити храбар

Једна од највећих бољки у свету воћара, споменули смо је, јесте мањак радника. На Панићевим плантажама раде углавном старији од 60 година, па сад и са њих десетак наберу ону количину коју је некад умело да набере и четворо-петоро млађих људи. Још кад се потрефи и слабија цена на тржишту, па им неки и не плате за робу, онда је то катастрофа за Мирка, који деценијама улаже у посао у који је још његов отац кренуо од нуле средином педесетих година прошлог века. А традиција на овим просторима не сме да умре, као што је и продаја земље породични грех.

– Од 1988. године сам у овоме, одлучио сам да напустим фирму у којој сам радио. Сви су ми говорили да сам луд, али ја се нисам покајао. Сад је само време да све ово преузму деца, а ја да им будем саветник – насмејан је наш саговорник и удељује можда и најважнији савет свима који желе да се баве воћарством. – Данас не може да се буде добар воћар без воде, противградне мреже и хладњаче! Ми смо урадили наводњавање и пре него што је држава почела да нам даје субвенције, а прве хладњаче набавили смо још 1997/98.

Лакше је уз помоћ државе

Како би успели у свом послу важно је да се из године у годину модернизују и заштите своје усеве. Стога се већ неколико година газдинство „Панић“ пријављује за субвенције које додељује Покрајински секретаријат за пољопривреду, водопривреду и шумарство, од којег су до сада добили нешто више од 6,1 милиона динара. Зато сада не постоји стабло воћке које није под противградном мрежом или не добија довољно воде.

  • Недостаје нам још машина за орезивање воћа, али прво ћу да је позајмим од једног колеге из Сланкамена, да видим како то уопште иде и да ли се исплати да је купујем – закључује наш домаћин.

Л. Радловачки

Добро јутро број 581 – Септембар 2020.