Burad u kojima vino plemenito stari

Bačvarska radionica Đorđevića u Vranju ima najveće reference u ovoj retkoj branši i ovde se za naručivanje barik buradi, u kojima odležavaju vino i kvalitetne rakije, čeka na red i po godinu dana.

Deda Zorana Đorđevića bio je prvi pinter u familiji, negde polovinom prošlog veka. Istim zanatom bavio se i Zoranov otac, a i njegov sin Milan naučio je da pravi prvoklasnu hrastovu burad. Danas bačvarska radionica Đorđevića u Vranju ima najveće reference u ovoj retkoj branši i ovde se za naručivanje barik buradi, u kojima odležavaju vino i kvalitetne rakije, čeka na red i po godinu dana. Od Đorđevića prepisujemo recept – kako uspeti u Srbiji.

– Bačvarska radionica „Barique“ porodična je firma sa sedam zaposlenih – ovako ovu malu, ali uspešnu  poslovnu ekipu predstavlja najmlađi Đorđević, Milan. – Godišnji kapacitet naše firme je oko 800 barik buradi, najvećim delom od 225 litara zapremine. Naravno, proizvodimo i barik burad od 300 i 500 litara, koja se sve više traže, ali ove veće dimenzije malo ređe radimo, jer je kod njih slabije iskorišćenje sirovine, pa i o tome moramo da vodimo računa. Barik program od nas naručuju vrhunske destilerije i vinarije koje se proizvodnjom pića bave profesionalno, mada nam se danas sve češće obraćaju i ljudi koji našu burad kupuju zbog hobija…

Hrastovina zri tri godine

Ovi vredni Vranjanci redovni su izlagači na najznačajnim vinskim sajmovima i smotrama, a njihova barik burad od vrhunskog domaćeg hrasta kitnjaka zadovoljavaju i najprobirljivije vinare, od Kalifornije, preko Švajcarske, do Severne Makedonije, dok se domaći naručioci podrazumevaju.

Sve ovo, naravno, nije od juče, pa zato Milanovog oca Zorana pitamo kako se to stiže od samog početka, pa do ovako perspektivne firme na dobrom glasu:

– Moj deda je s ovim poslom počeo pedesetih godina prošlog veka, a otac mi je pričao da je kao dete voleo da posmatra i prati rad svog oca i starih majstora, a onda je, negde 60-ih godina prošlog veka, i sâm počeo da pravi burad. Ja sam ovaj posao preuzeo i nastavio pre dvadesetak godina, a danas ga potpuno samostalno i s velikim uspehom radi i moj sin Zoran.

Kakav to čovek treba da bude preduzetnik, da bi uspeo?

– U mojoj priči bilo je presudno da treba biti hrabar, jer treba početi nešto novo što do tada još nisi radio – kaže Zoran. – Opremanje vinarija je veoma zahtevan posao. Pre svega, za početak treba dosta novca da bi se čovek snabdeo dovoljnom količinom sirovine. Nama hrastovina stiže u obliku celih balvana koje tu, ispred radionice, cepamo u duge. Tako konstrukcija vlakana ostaje neoštećena, a duga prvoklasna. One sazrevaju na otvorenom prostoru najmanje tri godine. Vremenski uslovi, stalna promena temperature, vetar, letnje i zimske padavine odstranjuju kontaminate i suvišni tanin iz drveta i tek su tada, posle tri godine, hrastove duge spremne da od njih napravimo prvoklasnu burad.

Dobitna kombinacija

– Zanimljivo je da i tek zasađenom vinogradu treba bar tri godine za prvi ozbiljniji rod – nastavlja Zoran Đorđević. – Tako najviše volim da mi se vinar obrati narudžbinom za barik burad u trenutku dok zasniva vinograd. Tako se drvo i vinograd zajedno, tokom tri godine, pripremaju za trenutak kada će se spojiti u vrhunski kvalitet. Pošto mogu da garantujem kvalitet svojih proizvoda, dobitna kombinacija je dobro vino u mojim buradima.

I mlađi Đorđević posvećen je očuvanju, ali i unapređenju porodične tradicije.  

– Jako je bitno da mi, koji nasleđujemo ovaj stari posao, održimo kvalitet koji je decenijama bio merilo uspeha i koji se prenosio sa generacije na generaciju – ističe Milan. – Najbitinije je biti korektan i sa dobavljačima i sa kupcima, da svi budu zadovoljni: i radnici u firmi i, naravno, krajnji kupac, da se radi po starim pravilima i iskustvu, ali i da se primenjuju nova tehnološka rešenja. Znači, najbitinije je da se održava i unapređuje kvalitet, da svi koji će ovaj posao i naslediti ne posustaju u kvalitetu.

Naše bačve bolje od francuskih

Slušamo od naših domaćina o tome šta je u njihovom poslu najteže, a šta, opet, najlepše.

Kažu da je najteže nabaviti pravu sirovinu, taj čuveni hrast kitnjak jer ga nema puno. To su stabla koja rastu 150 ili 180 godina, pa se poseku i onda treba toliko godina da se sačekaju nova… Treba izdržati i te tri godine dok se hrastove duge suše i pripremaju u prirodnim uslovima za početak proizvodnje.

• Najsrećniji smo kada čujemo da su naši vinari dobili zlatne medalje na međunarodnim smotrama u Londonu ili Beču za vino koje je odležalo u našim barik buradima. Što se tiče kvaliteta naših buradi i onih iz inostranstva, tu ne postoji nikakva razlika jer se i neke italijanske firme snabdevaju srpskim hrastom pa je kvalitet buradi potpuno isti! Istovremeno, u našim buradima odležava puno domaćih vina, čiji uspesi na svetskoj sceni potvrđuju kvalitet srpskog hrasta i stručnost naših radnika. Uz sve to poređenje, naša burad imaju izrazito povoljniju cenu od francuskih ili američkih bačvi za odležavanje vina – kaže Zoran.

Puno skladište najvažnije

Biti bačvar danas znači imati dragocen zanat u rukama, a vredan je i zato što je pintera u Srbiji sve manje. Svaki posao ima prednosti i nedostatke, a ovaj je, i pored napredovanja tehnologije, ostao težak i zahtevan. Prema saznanju Zorana Đorđevića, na jugu Srbije ima još dva-tri pinter majstora, a i u Vojvodini otprilike toliko. Za ostatak Srbije nema podatak, ali veruje da ih ni tu nema više.

Na kraju, pitamo naše naše domaćine šta je za njih poslovni uspeh.

– Za mene je najveća stvar da nam je skladište puno kvalitetnog i osušenog repromaterijala, hrastovih duga, tako da možemo da odgovorimo sve većim zahtevima kupaca, jer se posla ne bojimo… Ne bismo voleli da zbog pomanjkanja hrastovine odbijemo neku mušteriju koja traži da joj napravimo, recimo, 150 ili 200 buradi – kaže Zoran.

A. Đivuljskij

Dobro jutro broj 579 – Jul 2020.