Piše: Svetlana Mujanović
lka je simbol novogodišnjih praznika. Danas imamo veliki izbor vrsta, oblika i nijansi zelene boje, od prirodnih sa busenom ili bez njega, pa do onih veštačkih koje liče na prave. Jelka je i mesto gde Deda Mraz ostavlja poklone u ponoć uoči Nove godine i Božića, a ova tradicija zavisi od jednog do drugog naroda.
Novogodišnja ili božićna jelka skup je simbola svetlosti stvaranja i blagodeti Božje i kretanje anđela. Na njenom vrhu se nalazi zvezda, koja je simbol kraja životnog putovanja, mesto mira i ponovnog rođenja. Sve su to simboli rađanja i uskrsnuća Isusa i obnove života. Božićna jelka hrišćanskih vernika postala je simbol radosti iščekivanja Nove godine i Božića u celom svetu.
Smatra se da je unošenje zelenila u kuću, u vreme zimskih praznika, simbol života. Hrišćani nisu prvi koristili jelke da bi simbolizovali ponovno rođenje. Čak su drevni Rimljani ukrašavali domove zimzelenim granama u januaru, skandinavski Nordijci verovali su da svako drvo koje preko zime zadrži zelenilo, zapravo čuva u sebi besmrtni duh.
Tradicija unošenja zimzelenih grana u kuću i njihovog ukrašavanja potiče od davnina. Ranije se najčešće tako obležavao dan zimske kratkodnevnice, a zelene grane su bile podsetnik da je zima prolazna i da će je smeniti proleće. Iz perioda kada se hrišćanstvo još borilo za dominaciju kao glavna religija u Evropi, potiče i priča o Svetom Bonifaciju, poznatom i kao Bonifacije misionar, apostol Nemaca. On je živeo u sedmom veku na prostoru Nemačke, a da bi se obračunao s paganskim verovanjima, Sveti Bonifacije rešio je da poseče hrast, sveto drvo Tora, vrhovnog germanskog božanstva, odnosno slovenskog i srpskog Peruna. Iz korena posečenog drveta čudom je nikla mlada jela i Sv. Bonifacije je objavio da će jelka biti simbol hrišćanske vere.
Postoje dve verzije priče o tome ko je i gde prvi put uneo drvo u kuću i okitio ga za praznik posvećen Hristu. Prema prvoj, to je bio Martin Luter. On je jedne predivne vedre zimske noći izašao da prošeta po šumi. Grane četinara bile su prekrivene snegom, svetlucale su, obasjane mesečinom, stvarajući nestvaran, čaroban prizor. Luter je odlučio da odseče drvo, unese ga u kuću, ukrasi svećama i na taj način pokuša da u svoj dom prenese deo lepote koju je doživeo.
Po drugoj priči, tradicija kićenja četinara nastala je zahvaljujući trgovačkim esnafima iz Letonije, Litvanije i Estonije. Tu su se naselili potomci tevtonskih vitezova i u gradskim kućama kitili su božićna drvca. Posle izvesnog vremena, iznosili bi ih na gradski trg, da bi ih videle i druge porodice. Na trgovima se okupljao narod, mladi su pevali i veselili se oko ukrašenog drveća. Poslednjeg dana svečanosti božićna drvca su bivala spaljivana. Ova tradicija se od 15. i 16. veka proširila gotovo po celoj Evropi.
Legende kao bajke
U hrišćanskom svetu postoji puno legendi o kićenju novogodišnjeg drveta. Jedna govori o siromašnom drvoseči, koji je jednom davno, na Badnje veče, upoznao izgubljeno i gladno dete. Iako je i sam bio siromašan, nahranio ga je i pružio mu oskudan, ali topao dom. Kada se sledećeg jutra probudio, ispred vrata ga je dočekalo divno ukrašeno, svetleće drvo. Gladno dete je, zapravo, bio prerušeni Hrist, koji je stvorio ovo drvo da bi dobrog čoveka nagradio za milosrđe.
Sledeća kaže kaže da su ispred pećine, u kojoj je rođen Isus Hrist, rasla tri zimzelena drveta. Jedno je bilo kedar, drugo bor, a treće jela. Kada se rodio Mesija, sva tri drveta zatresla su se kako bi pozdravila Božjeg sina. Kedar je novorođenčetu podario mirišljave iglice, a bor šišarke. Jedino jela nije imala plod, te je zaplakala. Anđeo se smilovao i poklonio joj zvezdu s neba koju je ona spustila pred Isusa. Otuda i tradicija da se na vrh okićene jelke postavlja zvezda.
Zabeleženo je i da je kićenje jelke prastar paganski rimljanski običaj. Rimljani su verovali da u jelama obitavaju duhovi šuma, te su u novogodišnjoj noći odlazili u šumu i darivali ih da bi im se dodvorili. Potom su sekli mlade jele, donosili ih u domove i kitili. Tako je jelka postala simbol praznovanja nove nastupajuće godine i, kao zimzeleno drvo, radostan vesnik proleća – ponovnog rađanja u prirodi.
Koja je teorija tačna i koja legenda bliža istini, i nije najbitnije. Važno je da se danas u retko kojem domu Nova godina i Božić ne dočekuju uz okićeno drvo ili ukrašenu granu nekog četinara. Koja vrsta četinara se u kom kraju najčešće koristi za novogodišnje i božićno drvce, pitali smo tamošnje šumare i pejzažne arhitekte.
Jelke s busenom imaju dva života
Tradicija kićenja novogodišnje jelke u Novom Sadu je veoma duga, a atmosfera je tada uvek svečana. Nakit, kupljen u prodavnici ili skinut s tavana, gde svaki komadić ima neku svoju priču, ili napravljen nespretnim ručicama dečice koja, s okicama punim zvezda, predano rade da jelki stvore predivnu haljinu koja će sigurno privući debeljuškastog darodavca koji će, zadivljen lepotom, ispod nje ostaviti poklon koji je svako dete silno poželelo. Često se i po okućnicama može videti jelka okićena na otvorenom koja godinama nije promenila adresu, a podjednako uveseljava i decu i odrasle. Tu i Deda Mraz ima manje posla jer ne mora da se uvlači u tesan garavi dimnjak. Češća slika je okićena jelka i šarene kutije, pune poklona koje je naravno, doneo simpatični Deda Mraz s prepoznatljivim grlenim smehom.
A da bi četinar živeo i kada prođu praznici, valja znati šta treba kupiti. Kakve četinare Novosađani najčešće kupuju pitali smo Olju Savić, pejzažnu arhitekticu JKP „ Gradsko zelenilo“ u Novom Sadu.
– U našem rasadniku za Novu godinu spremaju se samo četinari sa busenom – kaže ova stručnjakinja.- Najčešće su to smrče i omorike. Sadnice koje se ne prodaju do Božića odmah vraćamo u rasadnik, u prirodu, gde će rasti do sledeće godine ili će se kasnije iskoristiti za ulepševanje nekog kutka u gradu.
A šta s jelkama da rade sugrađani koji nemaju dvorište ili veliku terasu? Po rečima Olje Savić, oni drvce mogu da vrate u rasadnik, ali nije sigurno da će svako biti i prihvaćeno. To zavisi od izgleda biljke. Svima koji na prodajnim punktovima Gradskog zelenila kupe jelku, savetuje se da je drže dalje od izvora toplote, da je odmah, kada prođu praznici, iznesu na balkon ili u hladniju prostoriju i zaliju, i u što kraćem roku vrate u rasadnik. Kako kaže inž. Savić, retki su oni koji poslušaju preporuku te drvce vrate kasno, kada mu nikakva reanimacija i nega ne mogu pomoći.
Nišlije mogu da biraju
Navike Nišlija slične su onima iz drugih krajeva Srbije. Od diplomirane inženjerke šumarstva Tatjane Radić, tehničke direktorke u Radnoj jedinici „Održavanje zelenila“ u Javnom komunalnom preduzeću „Medijana“, saznali smo da se na području ovog grada, a u okviru njihovog preduzeća, prodaju novogodišnja drvca isključivo sa busenom.
– Medijana se za novogodišnje praznike dobro pripremi, imamo uvek dovoljno „jelki“ da zadovoljimo zahteve svih Nišlija – kaže inž. Radić. – Iako se svi novogodišnji četinari zovu jelke, prodaju se obična i srebrna smrča, pančićeva omorika, duglazija, ustvari, svi četinari koji imaju karakterističan oblik novogodišnje jelke, da mogu da se okite, da pokloni, koji Deda Mraz stavi baš tamo, mogu lepo da se rasporede.
Četinari koji ne nađu put do kupca posle praznika se vraćaju u rasadnik i, ako zemljište nije smrznuto, odmah presađuju. Ako je „ciča zima“ i zemlja ne može da se kopa, čeka se lepše vreme. U međuvremenu „jelke“ se zalivaju, imitiraju im se prirodni uslovi, da bi se što bezbolnije vratile „ u život“.
Pitali smo inženjerku Tatjanu kakva je sudbina jelki koje su za praznike krasile dom onih koji nemaju dvorište, imanje…
– Takvim domaćinima savetujemo da odmah posle praznika drvce uklone iz prostorije koja se greje i smeste ga u hladan hodnik, na balkon… uglavnom tamo gde ima svetla, da ih zalivaju i vrate je nama u „Zelenilo“ – kaže Tatjana. – Tamo će svaku pregledati stručnjak, proceniti da li je preživela sve izlive nežnosti dece i za nju neprirodne uslove i, ako je u redu, nastaviće nov život u nekom obližnjem kvartu, parku, ili na drugom mestu, gde će biti lep ukras, ali i korisno drvce u gradskoj sredini s ne baš zdravim vazduhom.
Kraljevčani kite smrče
Kraljevačko JKP „Čistoća“ nema svoj rasadnik, ali njihovi stručnjaci brinu o jelkama koje posle praznika sugrađani žele da vrate u prirodu. Od diplomirane inženjerke pejzažne arhitekture Aleksandre Marinković, stručnjaka ovog komunalnog preduzeća, saznali smo da u regionu Kraljeva i Vrnjačke banje ima više registrovanih rasadnika koji proizvode i četinare, a za Novu godinu pripremaju najčešće smrče, i to isključivo sa busenom.
– Smrče najbrže rastu, imaju lep piramidalan oblik, proizvodnja nije skupa i zahtevna i takvu „ jelku“ može da priušti gotovo svaka porodica – naglašava inž. Marinković.
A kada prođu praznici, brigu o preživelim četinarima preuzimaju stručnjaci „Čistoće“. Pošto nemaju svoj rasadnik, pronalaze im mesto u parkovima i uličnom zelenilu, kojeg u ovom gradu ima puno i o kojem zajedno brinu i građani i stručnjaci ovog kolektiva.
Kako odabrati svoje drvo
Po gradovima je velik izbor četinara koji će krasiti prostoriju, i ispod koje će dečicu čekati ostvaren san upakovan u šareni papir. Sigurno se mnogi pitaju kako odabrati pravi četinar. Pokušaćemo da razrešimo neke nedoumice.
Kupovinom sadnice sa busenom pridružićete se opštem trendu zaštite životne sredine, a jelku sa busenom možete, uz dobru negu, održati u žardinjeri do sledeće Nove godine. Kasnije ona može postati ukras vašeg vrta i, ukoliko želite, narednih Novih godina vrtno novogodišnje drvo.
Najčešće vrste koje se kupuju kao novogodišnje drvo su zapravo smrče (Picea sp.), dok ćete vrlo retko naći pravu jelku (Abies sp.), što je dobro, jer su smrče daleko otpornije na uslove gradske sredine od jela. Najjeftinija i najčešće gajena kao novogodišnje drvo jeste obična ili bela smrča (Picea abies). Druga vrsta smrče koju možete nabaviti je bodljiva smrča i njen najlepši varijetet – srebrna smrča (Picea pungens ‘glauca’) – najlepša i jedna od najotpornijih, koja ujedno i najbolje podnosi presađivanje. Ukoliko želite veliku novogodišnju jelku, koja će kasnije postati zaista pravi dragulj vašeg vrta, srebrna smrča je pravi izbor. Ima nešto duže, čvrste, oštre četine, plavozelene do jasnoplave boje.
Svakako ne treba zaboraviti ni Pančićevu omoriku (Picea omorica), vrstu našeg podneblja, omiljenu među vrtlarima širom sveta, izuzetne lepote i otpornu na gradske uslove. I na kraju jedna jela – dugoigličasta ili srebrna jelka (Abies concolor). Najotpornija je među jelama, ali i jedan od najlepših četinara uopšte. Ima izuzetno duge četine (i do 7 cm), srebrnastozelene ili srebrnastoplave, što joj daje elegantan i vazdušast izgled. Otporna je na mraz, sušu, vetar, a ni gradski uslovi joj ne smetaju. Dobro raste na svim zemljištima.
Paukova mreža – podsetnik za humane
U mnogim zemljama kićenje jelke je božićna tradicija, dok je kod nas to i novogodišnji običaj. Još su stari Pagani verovali u moći zimzelenog drveća. Zbog svojih osobina, četinari su slavljeni kao simbol večnog života i ponovnog rođenja. U nekim zemljama jelke se, pored ukrasa, kite i slatkišima, čestitkama, a u Ukrajini čak i paukovom mrežom. Prema staroj ukrajinskoj legendi živela je žena koja nije imala dovoljno novca da ukrasi jelku i tako uveseli svoju dečicu, zbog čega je bila veoma tužna. Kada se ujutru probudila, videla je da su pauci ispleli mrežu oko jelke i tako je ukrasili da se cela sijala u srebrnoj i zlatnoj boji. Njena deca bila su oduševljena. Iz poštovanja prema toj tradiciji jelka se kiti i ukrasima u obliku paukove mreže, kao podsećanje na to da treba pomoći onima koji nemanju dovoljno.
