Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Čovek mora da radi, to ga drži u životu

Čovek mora da radi, to ga drži u životu

8090

U krugu porodice i prijatelja Savka Stefanović iz Trnjana kod Aleksinca ponosno je započela drugi vek svog bitisanja. Okružena ljubavlju i poštovanjem, lako podnosi teret godina koje su joj donele mnogo sreće, ali i tuge kada su joj preminule ćerke Mirjana i Dragica. Ipak, veruje da je život lep i svima želi da dočekaju njene godine.

U lepo uređenom seoskom domaćinstvu dočekuje nas starica sa osmehom devojčice. Pomaže se štapom, ali još uvek barata metlom i motičicom i željno iščekuje pravo proleće da se posveti svom raju – ružama i muškatlama.

– Čovek mora da radi, to ga drži u životu. Ne mogu da zamislim da ne izađem u dvorištu i budem od koristi. Niko to od mene ne traži niti očekuje ali meni je lepo – kaže Savka koja je već 22 godine u penziji koju je nasledila posle smrti supruga Živomira.

Ona je bila i ostala domaćica, stub porodice, neko ko je svima bio podrška i zaštita. Zato sada ponosno priča o svoja 3 unuka, 6 praunuka i 4 čukununuka, a sa setom o svojim đerkama.

– Ne znam da li su ove godine blagoslov ili kazna, ali silom ne mogu u grob. Nije moj život bio lak, ali sam ga ja lako živela, nigde nisam žurila i o nikoga se nisam ogrešila. Nikada nisam otišla na počinak bez molitve. Više se ne molim za sebe nego za zdravlje i mir mojih najbližih i onih koji nam žele dobro – otkriva nam svoju rutinu naša sagovornica.

Dodaje da joj je oduvek zdrav san bio na prvom mestu. Voli da lepo odspava, nije ranoranilac, a ugodi sebi i popodnevnom dremkom.

– Stariji i mlađi brat su se školovali – nastavlja sa setom – a mene roditelji udali i to za onoga koga nisam volela. Bila sam tako nesrećna zbog toga, ali nije bilo govora da se suprostavim. Ipak, imala sam sreće, jer je Živomir bio dobar i strpljiv čovek i zato sam ga zavolela i proživeli smo lepe godine. Razumeli smo jedno drugo i to nas je držalo zajedno. Nije bilo lako, došli smo na ledinu i sazidali kuću, odgajali ćerke, školovali, čuvali unuke…

Savka svoje navike nikada nije menjala. Ne krije da je gurman i da puši od svoje 12-te godine. Rakija pred ručak “da joj otvori apetit”, a kad su praznici voli grejanu rakiju. Njeni ukućani hvale je kao kuvaricu i vele da nema boljeg majstora za pite i krofne, ali i za starinska jela. Recepte je brižljivo prenela naslednicima.

Nešto mi se kosa proredila u poslednje vreme, ali se trudim da bude uredna. Od kako znam za sebe umivam se sapunom, a “nivea” krema je jedino što moje lice priznaje – opisuje nam svoju jednostavnu rutinu za lepotu, a izgleda kao da je barem 20 godina mlađa.

Savka je redovno svake godine pravila slatko od svakog voća, a omiljeno joj je bilo slatko od lubenica. Kora od lubenice se očisti i izreže u kockice, a zatim se kuva u devet voda. Da se ne bi zabrojala, posle svake ture kuvanja stavljala je zrno pasulja. Ušpinovala bi 1,2 kilograma šećera na kilogram očišćenih lubenica i kuvala do određene gustine. Skidala bi penu, a slatko je bilo gotovo kada se kap ohlađenog sirupa ne bi razlivala.

Savki je omiljeni glumac Stiven Sigal i gledala je sve njegove filmove. Voli da sa mladima gleda filmove, a novine čita bez naočara

Savka ne voli da priča o ružnim epizodama iz svog života ali priču kako joj je otac spasio život tokom Drugog svetskog rata ne može da zaboravi.

Bugari su sejali teror u našem kraju i da bi me zaštitio naterao me je da jedem beli luk toliko da bi svakog ko mi se približi terao na gađenje. I oblačio me je u prljave haljine. Mudar čovek je bio – zaključuje Savka.

Tekst i foto: Daliborka Alihodžić