Na putu Rogatica-Sokolac i danas kondukteri autobusa kod sela Zagajevi viču „Jovino polje“, a većina putnika nema pojma po kom Jovi se to polje zove. Pre oko pola veka tu je stajala tabla na kojoj je pisalo „Jovina ulica“ i tu su se većinom autobusi i praznili, jer je najviše naroda išlo kod travara Jove Mijatovića da potraži spas za svoje muke, pošto u bolnicama za njih leka nije bilo.
Ali, katkad u kući nije bilo deda Jove jer su ga vlasti često slale u zatvor, pošto je bio najozbiljnija pretnja farmaceutskoj industriji koja je tada bila u punom zamahu. Tako je deda Jovo robijao po Foči, Goraždu, Sarajevu, pa čak i u zloglasnoj Zenici, kriv što narod nije hteo „zvanične“ lekove već je spas tražio kod narodnog lekara. Onda je „odozgo“ stizao nalog u Opštinsko tužilaštvo u Rogatici, a ono slalo policiju po deda Jovu da ga vodi u zatvor dok narod ne odustane. Ili, dok se neizlečivo ne razboli neki od važnih funkcionera, pa bi onda travara puštali dok ne izleči „važnog druga“ – pa onda opet Jovo nanovo.
Karabin Nikole Ljubičića i dokumentarac Puriše Đorđevića
Legenda kaže da je pritisak na deda Jovu počeo da jenjava tek kada je Nikola Ljubičić, novopostavljeni savezni sekretar za narodnu odbranu, 1967. godine potražio kod deda Jove pomoć za svoje bolesne bubrege, jer niti jedna vojna bolnica u Jugoslaviji koja je bila pod njegovom komandom nije mogla da mu pomogne. Kažu da se setio priče svoga oca koji je pred Prvi svetski rat išao po lek za bubrege kod čuvene vidarke Stanije na Romaniju i da je, kada se raspitao, saznao da je deda Jovo njen unuk i da leči travama koje je od babe naučio da bere.
