PLANTAŽA SUPERLEKOVITOG CRNOG GODŽIJA U NIŠU
Godži bobice, taj „crveni dijamant“, vučje ili srećne bobice Tibeta, nisu nepoznate u Srbiji. Ljudi su uglavnom čuli za njih, neki ih kupuju u prodavnicama zdrave hrane kao jako lekovite i zato što leče kancer, a neki ih i gaje. Na okućnicama uglavnom rastu po dva-tri grma, za sopstvene potrebe. Plantaže su kod nas retke. U stvari, postoji (samo) jedna, u okolini Niša, i to plantaža crnog godžija, najlekovitijeg od sveg bobičastog voća.
Ljubiša Jovanović iz okoline Niša sa porodicom okrenuo se ozbiljnoj proizvodnji crvenih godži bobica posle, kako kaže, izlečenja raka debelog creva. Zahvalan što su mu pomogle u izlečenju, odlučio je da sa suprugom i sinovima krene u ozbiljniju proizvodnju. Sinovi Nemanja i Nikola, inženjeri voćarstva, su svoje znanje i praktično primenili u formiranje plantaže i rasadnika lekovitih bobica. Podigli su plantažu „Godži Ljuba i sinovi“, uz sve druge boje posadili su i crni i krenuli da istražuju, proučavaju, prodaju plodove i sadnice. Cilj gazdinstva je da naprave mini fabriku za preradu godži bobica, brend koji će nositi njihovo ime, jer jedini u Evropi imaju crni godži.
Pomoć novim uzgajivačima
Na Tibetu, u svojoj postojbini, godži se već 6.000 godina koristi u tradicionalnoj medicini zbog izuzetnih lekovitih dejstava. Novija naučna istraživanja dokazala su da godži bobice imaju najviše antioksidanasa u odnosu na bilo koje drugo voće, a spisak blagotvornog delovanja ovih bobica na ljudski organizam je podugačak. Postoji nekoliko vrsta godži bobica od žućkastih, narandžasto – crvenih i bordo, do crnih, koje su najcenjenije i najtraženije na svetu.
Baš te crne godži bobice uzgajaju se u Srbiji, u okolini Niša, na plantaži porodice Jovanović i nigde više u Evropi. Porodica već bezmalo deceniju izučava i gaji ove najlekovitije biljke na svetu. Ljubiša je mašinski inženjer i sve do pre desetak godina voćarstvo ga nije mnogo interesovalo. A onda ga je muka naterala. Za gajenje ovog voća odlučio se kada su mu, kako je uveren, godži bobice pomogle u borbi protiv kancera. Uposlio je celu porodicu, sinove Nikolu i Nemanju koji su završili Poljoprivredni fakultet, odsek voćarstvo, dok je njegova supruga, Slovenka zadužena za edukacije branja. Ona je i inovator kada je u pitanju prerada i smišljanje recepata za proizvode od godžija.
– Posedujemo rasadnik i oglednu plantažu pod crnim godžijem na pola hektara, a osim samog voća proizvodimo sertifikovani sadni materijal – priča nam Ljubiša. – Iz Kine smo dobili dozvolu za reprodukciju i razmnožavanje ove biljke i želja nam je da se crni godži raširi po čitavoj Srbiji. Spremni smo da pomognemo – od edukacije budućih uzgajivača, do prodaje sadnog materijala, savetovanja kako da se podigne plantaža. Tu smo za sve što treba. Inače, godži gajimo isključivo po principima organske poljoprivrede, izuzetno je zahvalan za uzgoj i vrlo profitabilna voćka.
Od domaćina saznajemo i detalje o ovoj biljnoj vrsti i njenom uzgoju. Kaže da je godži drvenasta žbunasta biljka iz porodice Solanaceae kojoj pripadaju i paradajz i krompir. Plod je crvenkasta, žućkasta ili crna jajasta bobica do dva cm dužine. Sadrži 20 do 40 sitnih semenki. Može da naraste dva do tri metra u visinu, a potrebno je rezidbom svakog proleća oblikovati je kao kišobran. Prijaju joj osunčani tereni, može se saditi na svim tipovima zemljišta, ali su najpogodnija hranljiva, ocedna i neutralno-alkalna.
Napadaju ga samo zečevi
Tokom letnjih meseci godži ima veće zahteve za vodom pa naročito mlade biljke treba redovno zalivati. Odgovara mu naše klimatsko područje i uspeva na nadmorskim visinama od 100 do 1.000 m. Može se saditi na okućnicama kao i na plantažama. Sadi se u jamiće veličine 40 x 40 x 40, na razmaku od oko 1,5 m. Najpre se na dno jame stavlja đubrivo pa sloj zemlje posle čega ostane dubina 15 do 20 cm. Ispod sadnice stavlja se supstrat, a posle sadnje sadnica se dobro pokrije zemljom i zalije. Preporučuje se da se mlade biljke pričvrste uz naslon kako bi im se pružio oslonac. Na našim prostorima ove voćkice još uvek ne napadaju paraziti i insekti pa su pogodne za ekološko gajenje. Prete im jedino voluharice i zečevi, pa je preporučljivo da se zasad ogradi.
– Najbolje je da se sadi od marta do novembra, razmak između sadnica je jedan metar, a između redova dva i po metra – iznosi svoje iskustvo Nemanja Jovanović. – Ukoliko se sadi plantažno potrebni su stubovi i žica da se „podigne“ na špalir, navodnjavanje “kap po kap“ kao i protivgradna mreža, koja ima višestruku ulogu.
U ovom zasadu između redova je bela divlja detelina koja služi kao travnjak, đubri zemljište azotom, korisna je za pčele, a vlasnike oslobađa freziranja. Za đubrenje i prihranu biljaka koriste se isključivo organska đubriva: pregoreli ovčji, živinski, svinjski, kravlji, goveđi ili konjski stajnjak.
Bogata riznica zdravlja
Kako smo saznali od gospođe Jovanović, godži cveta i rađa od juna do novembra, plod je sočan i duguljast, sukcesivno zri, a bobice se beru ručno, crni čak uz pomoć pincete, s peteljkom, u male posude da bi se što manje oštetile i sok iscurio i oksidisao, a i kako bi bile spremne za isporuku kao sveže voće. Mogu se čuvati u zamrzivaču ili hladnjačama duže vreme, a najduže kao sušene ili još bolje, posle liofilizacije pretvorene u prah. Suše se na suncu u tankom sloju kao i u sušarama na temperaturi od 40 do 60 stepeni. Biljka rađa već u prvoj godini sadnje, u drugoj daje kilogram voća po sadnici, a potom se svake naredne godine prinos utrostručuje.
Iako se u tradicionalnim medicinama istočnih naroda koriste vekovima, savremenoj svetskoj medicini su bili potrebni dokazi njihovih lekovitih benefita pa su urađena brojna ispitivanja. Dokazano je da su godži bobice bogate esencijalnim amino-kiselinama, sadrže 500 puta više vitamina C u odnosu na svoju težinu od pomorandže, u njima su gvožđe, bakar, kalcijum i cink, vitamin A, a imaju veći procenat beta-karotena od šargarepe. Poseduju i germanijum, koji u kombinaciji s polisaharidom zaustavlja genetske mutacije ćelija zbog kojih se javljaju najteže bolesti. Sva ta riznica vitamina i minerala im daje „pravo“ da se koriste za detoksikaciju organizma, regeneraciju tkiva, sprečavljnje virusnih i bakterijskih infekcija, štite jetru i bubrege, smiruju nervozu, podstiču pamćenje, poboljšavaju cirkulaciju, snižavaju visok krvni pritisak i kontrolišu nivo holesterola i šećera u krvi. Sadrže 18 od ukupno 20 aminokiselina, kao i pet nezasićenih masnih kiselina.
Mogu da se konzumiraju kao sveže i kao suvo voće. Dnevna doza crvenih bobica je do dve šake, odnosno 20 do 50 grama, dok se crne zbog „snage“ jedu u manjoj količini – od tri do šest grama, odnosno od 10 do 15 bobica dnevno. Kako imaju kiselkasto-sladak ukus, mogu se dodavati kao začin raznim jelima, a i u pravljenju kolača. Osim bobica lekoviti su i listovi koji se mogu spremiti kao prilog pečenoj svinjetini ili dodati u salatu. Suše se na direktnom suncu ili mehaničkom dehidracijom. Pravilno skladištene mogu se čuvati do godinu dana. Pogodne su za pripremanje čajeva, sokova i likera.
Skupe, kao da su od zlata
Dok su crvene godži bobice već dobro poznate, crni godži je značajno ređi i nutritivno bogatiji. Crni godži u zaštićenim uslovima daje izuzetne prinose, ranije sazreva, ima krupnije plodove i bogatiji rod u poređenju sa crvenim godži bobicama. Ove bobice su među najskupljim na tržištu, s cenom između 200 i 250 evra po kilogramu. Njihova nutritivna vrednost je izuzetno visoka, a potražnja stalno raste.
Nikola i Nemanja su napravili preciznu računicu proizvodnje. Na jednom hektaru s 4.000 sadnica i otkupom cenom od pet evra po kilogramu plodova, zarada u trećoj godini je 60.000 evra. Uložena sredstva se višestruko vraćaju, a sadnice praktično same sebe otplate već u prvoj godini proizvodnje.
Piše: Svetlana Mujanović
