Trnjina – nekada su ovo lepo ime meštani planinskih sela često davali svojoj ženskoj deci. Međutim, pred naletom novotarija, ono je gotovo palo u zaborav, isto kao i trnjina, žbunasta listopadna biljka koja, zbog svojih lekovitih svojstava, ima od davnina posebno mesto u narodnoj medicini.

Piše: Željko Dulanović

Trnjina pripada porodici ruža Rosaceae, a rodu Prunus, kao i sve šljive. Raste kao samonikla biljka na neplodnim i osunčanim zemljištima, pored puteva, na kamenjarima. Može da naraste i do pet metara u visinu i da živi duže od 40 godina.

Cvetovi protiv teških upala

U planinskim selima nekada su je koristili kao ogradu za stoku, jer dugačkim trnovima brani prolaz, a zbog brzog rasta i razgranatog korena korisna je i za sprečavanje erozije tla. Osim u Evropi, široko je rasprostranjena i u severnoj Africi i Maloj Aziji. Lako sagoreva pa se u krajevima siromašnim vegetacijom koristi i kao ogrevno drvo, dok se u poslednje vreme na okućnicama i baštama gaji i kao dekorativna živa ograda.

Kod nas još uvek uglavnom raste u divljini, mada nije zahtevna ni za gajenje. Poznata je još i kao divlja šljiva ili crni trn, a u novije vrema i kao srpska aronija. Prepoznatljiva je po sitnim modroplavim plodovima i trnovima. Kada dobro rodi, veruju gorštaci, te godine zima će biti oštra.

U lekovite svrhe koriste se svi delovi biljke. Čaj od kore trnjine dobar je pri lečenju groznice, dok čaj od listova koji su bogati vitaminom C piju uglavnom oni koji imaju problema s prostatom i mokraćnim kanalima.

Cvetovi su posebno lekoviti i upotrebljavaju se kod teških upala i groznica, kao i za iskašljavanje i lečenje probavnih smetnji i grčeva. Imaju karakterističan miris na badem i obično se beru u aprilu i maju, dok se još nisu u potpunosti otvorili, a suše se u hladu, na promajnom mestu. Travari kažu da ih treba što pre iskoristiti, jer dužim čuvanjem gube lekovita svojstva.