Pomajka je slavila Đurđic, skromno, u krugu porodice od nas pedesetak. Bez šale, u stanu od dve prostorije i kupatilom, više od deset ljudi bilo je ne gužva, nego krkljanac. Ali uz toliko ljubavi, nikada nam nije bilo tesno. Sedeli smo čvrsto zbijeni jedni uz druge, jeli rusku salatu sekcanu na najsitnije komade koje sam u životu videla, pili koktel od piva i sprajta i smejali se. Najviše od svega smo se smejali. A večita inspiracija bila nam je pomajkina majka, baba Nada, nekadašnja partizanka sa svojim posleratnim dogodovštinama. Usput i vernica i slavarka. Njena glavna opaska, svake godine ista, bila je „sveti Mrata, sneg na vrata“, a kad bismo podnapiti kretali kućama negde oko ponoći „pazite se, od ponoći kreću vučji dani“. I sve bi bilo u redu, da među nama nije bilo i onih strašljivih, koji bi razdaljinu od centra Rakovice, do Petlovog brda idući peške po snegu do kolena (jer je u to vreme zaista bilo snega), prelazili sve osvrćući se iza sebe i strahujući od aveti koje bi ih, ne dao bog, mogle sustići. Meni je to bilo nerealno i smešno, mojoj sestri nije. I psovala bi što nije ponela ruske salate ili bar pica rolat, jer verujući u to da se ništa iz kuće u te dane ne uzima, nije htela da uzme podele. Mada, nadoknađivala bi propušteno odlaskom na paterice, drugi dan slave, kad je kuća bila prazna, sto pun, a pomajka i baba samo nutkaju i trpaju u tanjire. Od svega, danas imam samo sećanje, slike na nekom hard disku i osećaj da mi nešto fali. Novembar je, Đurđic je, vučji dani…
Tekst: Zorica Dragojević
Vučji dani
Na ovaj dan počinju Vučji dani, koji traju do Svetog Mrate. U tom periodu ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Žene ne rade ručne radove, obućari i krojači su na odmoru. Vukovi se u tim danima ne love jer to donosi nesreću. Na ovaj dan se obeležava uspomena na prenos moštiju Svetog Đorđa i obnovljenje njegovog hrama u kom je položeno telo. U narodu je ovaj praznik poznat i kao Mali Đurđevdan.
