VREME JE DA POSEJETE LEKOVITE I ZAČINSKE BILJKE
Naše bake su u svojim dobro zatvorenim kredencima i visokim policama imale puno tegli, kesica i kutijica i u svakoj je bila posebna biljka. Te suve biljke nisu kupovale u prodavnicama već su ih gajile u svojim baštama, brale, sušile i čuvale.
I danas, pristalice domaćih začina iz prirode u svojim vrtovima, baštama pa čak i na terasama, gaje birane lekovite i začinske biljke kojima mogu pružiti sve potrebne uslove.
Žalfija
(Salvia officinalis) se najčešće gaji kao grmić. To je višegodišnja biljka, račvastog, drvenastog korena koji duboko prodire u zemljište. Vrlo je otporna na sušu. Mlada žalfija ima zeljastu stabljiku koja, kako ona stari, pri dnu odrveni pa neupućeni misle da je drvenasta biljka. To je biljka toplog podneblja i u našim uslovima u proizvodnji valja biti strpljiv. Na malom posedu se obično gaji iz rasada. Seje se u proleće, sredinom marta, samo u plodno zemljište obogaćeno mineralnim hranivima. Seme klija kada se temperatura podigne na 15 stepeni. Početni razvoj je vrlo spor, retko cveta u prvoj godini, a u drugoj procveta vrlo rano. U uslovima kontinentalne klime cvetanje započinje početkom maja, a traje do kraja juna. Plodovi vrlo sporo sazrevaju, zreli su tek u avgustu, berba je otežana zbog osipanja semena
Kada se gaji iz rasada, biljke se rasađuju u proleće i s takvih žalfija već se u prvoj godini mogu skidati listovi. Svake naredne godine, u proleće se oko grmića raspe koja šaka mineralnog đubriva, prekopa i zalije da se hraniva unesu u zemljište. Visoke dnevne temperature pogoduju rastu i nagomilavanju eteričnog ulja. Zime bez snega, uz jače golomrazice, mogu u kontinentalnim krajevima zemlje naneti veće štete mladom usevu, pa je zato dobro da se žalfija preventivno zagrne posle drugog košenja.
Pitoma nana
(Mentha piperita) je višegodišnja biljka razgranate stabljike koja može da poraste do jednog metra. Cveta u toku jula, kada se i bere. Razmnožava se stolonima i semenom. U našoj zemlji na istom mestu ostaje više godina, a pošto je prilično invazivna biljka i često preraste leju, mora se „omeđavati“ iskopavanjem viška. Ako se to ne učini brzo će se raširiti i zauzeti prostor drugim biljkama. Prijaju joj povremeno prihranjivanje i zalivanje. Najviše lekovitih materija ima kada se reže na početku cvetanja.
Matičnjak
(Melissa officinalis) može direktno da se seje, ili se prave sadnice. Direktna setva može da bude u rano proleće, u martu, ukoliko vremenski uslovi to dopuštaju i može trajati sve do juna. Posle setve, zemljište je potrebno pokriti tankim slojem rastresite zemlje i redovno ga zalivati. Seme niče u narednih 15 do 20 dana. Ako se seje početkom proleća, biljke se leti ošišaju da bi se razvio što veći broj izdanaka. Biljke posejane u rano proleće posle 70 do 90 dana narastu do 12 cm i trebalo bi da imaju dva do četiri sekundarna izdanka sa četiri do šest pari listova i to je rasad. Sadnice se presađuju u jesen iste, ili u rano proleće naredne godine i na istom mestu se gaji više godina. Prijaju mu prihrana i navodnjavanje, a u toku vegetacije biljke se orezuju u dva navrata i to pre cvetanja. Orezuje se po suvom vremenu na visinu 5 do 10 cm iznad zemlje.
Luk vlašac
(Allium schoenoprasum) ima cevaste, šuplje listove, dužine do 25 cm, koji obrazuju više ili manje gust busen na zajedničkom rizomu, u kojem može biti do 80 izdanaka. U prvoj godini takva biljka ne cveta, a u drugoj, posle mirovanja i jarovizacije, iz svih starijih izdanaka izbije cvetna biljka visine oko 30 cm koja na vrhu nosi ružičaste ili ljubičaste cvetove. Seme brzo gubi klijavost, te se koristi samo jednogodišnje. Otporan je na niske temperature i može da podnese i oštre kontinentalne zime. Kada je dužina dana manja od 14 sati, a temperatura niža od 16 Celzijusovih stepeni, asimilati iz listova premeštaju se u lukovice, a listovi žute i odumiru, što je znak prelaska u fazu mirovanja. Kada se seje direktno u baštu, to se radi tokom marta-aprila ili u septembru. Prikladniji je za gajenje iz rasada proizvedenog u kontejnerima.
Kamilica
(Matricaria chamomilla) se seje u jesen i u proleće. Za naše prilike jesenja setva (početak ili sredina septembra) bolja je i sigurnija od prolećne. Ali, kako je kod nas septembar uglavnom mesec bez obilnijih padavina i dešava se da posejano seme ne nikne, bolje je ovaj posao ostaviti za proleće. Ako nije posejana u jesen, onda se setva obavlja u rano proleće, tj. čim može da se uđe u baštu. Seje se omaške i u redove, a važno je da se seme ne zagrće, jer je sitno i klija na svetlosti. Zbog toga se izbegava setva čistog semena, najčešće se pomeša sa sitnim peskom, kukuruznom prekrupom ili mineralnim đubrivom. Odnos kamilice prema materijalu s kojim se meša treba da bude 1:3. Posle setve, površina se utaba malim valjkom ili daskom po kojoj se gazi više puta na jednu pa na drugu stranu, a sve da bi seme došlo u dodir sa zemljišnom vlagom i osiguralo da ga vetar ne odnese. Pošto se valjanjem i tabanjem napravi pokorica, trebalo bi da se vilama ili nekom sličnom alatkom razbije. Iako u prirodi raste po travnjacima, kamilica voli čistu leju, te je treba češće pleviti.
Ren
(Armoracia rusticana) je višegodišnja biljka i gaji se zbog zadebljalog rizoma, a jednogodišnji izdanci se koriste za razmnožavanje. Iz rizoma se razvijaju adventivni korenovi, koji mogu da dostignu dubinu od jednog metra, ali njihova glavnina je u gornjih 30 cm zemljišta. Sadi se u jesen ili proleće, obično od kraja marta do sredine aprila, izdancima dužine oko 20 cm. Ovakav način sadnje naziva se vegetativno razmnožavanje i ne dozvoljava stvaranje bočnih korenova. Postoje tri načina sadnje. Na okućnicama je najčešći u jarke dubine petnaestak cm, u razmacima od 50 cm, gde se reznice polažu ukoso na 30 cm razmaka jedna od druge i prekrivaju zemljom. Kada se reznice ukorene, prihranjuju se azotnim đubrivom i po potrebi zalivaju u više navrata.
Piše: Svetlana Mujanović
Foto: AdobeStock, PNG Wing
