Doktorka opšte medicine i elektroinženjer iz Beograda, nakon nekoliko decenija profesionalne karijere odlučili su da naprave veliki životni zaokret i započnu proizvodnju jabuka u Rekovcu. Dragana i Predrag Marković danas, umesto na prestoničkom asfaltu, najviše vremena provode u Levačkom kraju, gde na više od 20 hektara gaje jabuke.
Tekst i foto: Biljana Nenković
Bračni par nema nasleđenu porodičnu tradiciju u poljoprivredi, kao ni pretke ili rodbinu na selu. U ovaj kraj su svojevremeno zalazili samo kao turisti, diveći se pejzažima Levča. Tako su još 2017. godine došli na ideju da tu počnu da kupuju zapuštenu zemlju i da sazidaju svoju kuću. I dobro su se snašli u novoj ulozi.
Zemlja bez ljudi
– To je bio izazov za sve nas u porodici. I za mene lično, za suprugu i našu decu. Ovo nam je drugi porodični posao. Prvi, iz koga se pretače profit, vezan je za visoku tehnologiju. Firma koju imamo bavi se projektovanjem i verifikacijom čipova, ali hteli smo da probamo nešto novo i da zarađeni novac investiramo u neku drugu oblast. Hteli smo da taj novi posao ujedno znači i da se izmestimo iz grada, pošto je tempo života u Beogradu prilično nezgodan, pogotovu za ljude u našim godinama. On jednostavno prestaje da nam prija. Tako, analizirajući gde bismo mogli to da uradimo, odlučili smo se za Rekovac. Ovi predeli su i vrlo pogodni za voćarstvo i vinogradarstvo. Kada smo istraživali istoriju i statističke podatke šta se ovde proizvodilo u zadnjih 50 – 60 godina, uvek je to bilo voće. Međutim, demografski trendovi su bili vrlo nepovoljni, jer su ljudi odlazili ka Kragujevcu, Jagodini, gde su industrijski centri, tako da se broj stanovnika drastično smanjio. I to je sada veliki problem ovog kraja. S druge strane, zemlja je ostala napuštena i zapuštena, pa naslednici gledaju kako da je se oslobode – kaže Predrag Marković.
Dolazak Markovića u Rekovac bio je iznenađenje i za meštane ovog kraja, jer ne pamte kada je neko došao iz Beograda da ostane, a pogotovu da pokrene poljoprivrednu proizvodnju. Potezi pojedinaca, kao što je ova porodica, mogli bi biti dodatni razlog da država pomogne ovaj kraj, koji inače pripada grupi devastiranih područja.
– Ako se centralni deo Srbije isprazni i ako se ugasi poljopriveda u ovom kraju, to neće biti dobro za državu. Nije bilo lako početi od nule u ovoj oblasti. Pogotovo finansijski i zbog činjenice da je današnja poljoprivreda igra velikih brojki i velikih investicija. To je dug i sukcesivan proces. Pre šest godina smo prvi put prošetali ovim predelima. Da bismo imali jabuke u jednoj parceli, kupili smo zemlju od 200 vlasnika i isto toliko puta smo prošli kroz papirološku i administativnu proceduru. Svaka parcela je morala da se sređuje, krči i privede nameni. To takođe mnogo košta – navodi Predrag.
Kako odabrati prvi traktor
Predragova supruga Dragana napustila je posao lekara u Domu zdravlja na Zvezdari. Kaže da je to bila porodična odluka, koja je njoj prijala. Proizvodnja jabuka je bila potpuno nova oblast. Morala je mnoge stvari po prvi put da upoznaje i da uči o tehnologiji savremene voćarske proizvodnje.
– Više od 20 godina radila sam kao lekar, ali kada smo kupili zemlju, shvatila sam da ne mogu sve da postignem. Kolege su prvo bile začuđene zašto ostavljam državni posao i odlazim ko zna kud. Međutim, kada sam im ispričala zbog čega to radim i šta je naš cilj, ljudi su shvatili i počeli i oni da razmišljaju o sličnoj promeni u svom životu. Primili smo se ovde, da tako kažem, zavoleli smo ovaj kraj i ljude, koji su nas prihvatili. Kad iz Beograda dolazimo, osećamo se kao da dolazimo kući – kaže Dragana Marković.
Ali, početak voćarske proizvodnje za ovu doktorku nije bio lak. Kaže da joj je prvi zadatak bio da kupi traktor i tada se susrela sa brojnim nepoznanicama.
– Morala sam da odlučim koji traktor odgovara za našu proizvodnju i potrebe. Nikada ranije nisam bila u toj poziciji, ali sam istraživala, raspitivala se, odlazili smo na sajmove i ta kupovina, kao i ostale, prošle su bez problema. Vodila sam se jednom rečenicom – kako se počinje, tako što počneš – kaže Dragana.
Markovići proizvode jabuke u kooperaciji i celokupan rod predaju, te imaju siguran otkup. Prošlogodišnji prinos sa 5,5 hektara voćnjaka u punom rodu iznosio je 300 tona jabuke. Male količine prerađuju i prave sok i sušenu jabuku. Njihov pasterizovani sok nosi ime „Bajkovina“, po prapostojbini Starih Slovena.
– Sok i sušene jabuke su naš mali eksperiment. Učimo o tome i izašli smo na vrlo ograničeno tržište, poput sajmova malih proizvođača i seoskog turizma, da bismo videli kakve su reakcije – objašnjava Dragana.
Markovići se u Rekovcu, iako nisu starosedeoci, svrstavaju među najveće voćare Levačkog kraja. Uvereni su da su ulaganja u savremene zasade voća na velikim površinama budućnost u kojoj se, pored kvaliteta, traži i količina. Oni sukcesivno i dalje podižu zasade.
– Konkurentni mogu da budu samo veliki proizvođači. Tržište je postalo zahtevno, voćarstvo zahteva nove trendove, kvalitet i količinu. Niste zanimljivi, ako nemate mnogo jabuka. Ovo je igra velikih brojki – kaže Predrag.
Izabrali crvene sorte
Nikola Stevankovski je voćarski savetodavac i menadžer u zasadima jabuka „Bajkovina“ porodice Marković. O tome kaže:
– Gala nam je najzastupljenija. To je crvena sorta i, nakon analize klimatskih i stanišnih uslova, došli smo do zaključka da je ovo idealan prostor za jabuke koje imaju boju. Razlike između dnevne i noćne temeprature pogoduju crvenim bojama. Ovdašnja klima nije naklonjena tipu jabuka poput greni smita i zlatnog delišesa. Sledeća investicija su crveni delišes i džerom main, a to je jedan od poslednjih klonova crvenog delišesa.
U voćnjacima je uzgojni oblik vitkog vretena i ove godine primenjuje se jača rezidba. Nikola navodi da imaju problem zbog nedostatka radne snage i obučenih rezača, koje je vrlo teško naći. Voćnjaci Predraga i Dragane Marković nalaze se na 230 metara nadmorske visine, a najviša tačka im je 300 metara.
