Etikete i vina i rakije iz Srbije u poslednje dve decenije prokrčile su put na svetskim mapama. Srpska vina već uživaju veliki ugled, zbog kvaliteta, te se boce ovog pića iz naše zemlje izvoze na sve kontinente. Rakija šljivovica utire svoj zvanični put i nadomak je zaštite geografskog porekla, a nezvanično ovaj destilat u boci – dve često „putuje u koferima naših ljudi tamo gde ih čekaju njihovi inostrani prijatelji. Međutim, u malim kućnim podrumima širom Srbije kriju se prave retkosti koje proizvode uglavnom hobisti. O njima će se, izgleda, tek pričati.
Zajednička karakteristika ovih proizvođača je da su nasledili podrume i voćnjake svojih predaka, te iz pijeteta prema trudu i radu prošlih generacija ne žele da odustanu. A u tim voćnjacima skoro uvek su stare, pomalo zaboravljene sorte šljiva ili krušaka, od kojih su se pre sto ili dvesta godina pravila odlična pića. Druga karakteristika je da su u pitanju male količine. Izbegavanjem hiperprodukcije, vrednost njihovih boca je mnogostruko veća. Možda ne u novcu, ali u uživanju, svakako – da. Taj luksuz da prave raritete koji zavise isključivo od njihovog umeća ovim proizvođačima omogućava to što imaju druga zanimanja i poslove od kojih žive.
Posao u Novom Sadu, voćnjak pod Oplencom
Tako su se na ovoj listi našli po jedan istoričar, građevinac, pa i inženjer nemetala. Svi se drže tradicionalne tehnologije i recepture. Što je podrum i zasad voća stariji, oni su ponosniji.
Mr Darjuš Samii je istoričar, koji radi u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu na mestu višeg kustosa. Vikendom peče rakiju podno Oplenca, gde je i proveo detinjstvo, i to na starinski način. Nikog ne treba da zavara njegovo iransko poreklo po ocu, jer po majci je Šumadinac. Od njenih predaka je i nasledio imanje od 2,7 hektara pod voćem. Njegovi preci, Maksimovići, voćarstvom su se bavili još u 19. veku, a kuća i podrum u kome Darjuš peče izuzetnu rakiju potiče iz 1840. godine.
