Ima taj jedan dud u naselju, na samom ćošku tri ulice, što zacrni svake godine, ogulite obuću tarući je o travu kad nagazite na njegove plodove. I svake godine ga samo posmatram, vuče me, seća na detinjstvo, na bezbrižne dane, ali nešto me sramota da se ovako matora penjem i berem. A i pročitala sam na fejsbuku, kako se jedna Ljubica pela na oraj, pala i umrla, pa me još više stra’. Evo ga, i ove godine, iako ništa nije rodilo, ni orasi, ni višnje, ni šeftelije kojih je u naselju koliko hoćeš i nećeš, omako se.
Nije mu ni stablo visoko, može da se dohvati sa zemlje, al’ nekako ne ide. Nisam više ono dete od desetak godina na raspustu u selu. Nisu to moja četiri duda iznad obora za svinje, što se ne zna ko ih je više jeo, mi ili prasci. Ni vreme u kom te je baš briga da li su ti prsti crni ko ugarak, oko usta ne možeš da se opereš, za odeću te stalno grde jer se fleke ne skidaju, a za gumane te i ne štreca srce jer nisu tvoji. Nije to bio običan plod – bio je kao poziv na slobodu, igru i smeh. Naša letnja hranilica, skrivena u granju. Sada su tu neka nova deca, koja pored njega prođu i ne znaju šta je, koliko je zdrav i da se uopšte jede. Oni ga gaze, a mi smo ga, ukoliko ga na zemlji nađemo, skupljali i trpali u usta, jer je taj što je otpao najzreliji i najukusniji. Nije nas bilo briga što je prašnjav, što je poneko zrno omekanilo i ubijeno, bilo je slatko. I dud i detinjstvo.
Tekst: Z.D.
