Nova godina u naš mali dom nikada nije dolazila naglo. Ulazila je polako, još od jutra, sa mirisom svinjskog buta koji cvrči u rerni, s vremena na vreme preliven pivom, i tišinom u kojoj je majka sve pripremala. Od kolača znalo se, pravi krempitu. Nije bila vična, nije puno znala, ali to što bi napravila bilo bi za nas bolje nego iz poslastičarnice. Kore kupovne od lisnatog testa, razvučene i ispečene na prevrnutom plehu, između njih fil od žumanaca i mleka, uz malo gustina. Preko posuta prah šećerom. I to je bilo svo umeće, koje smo mi znali da cenimo i pokažemo koliko nam se sviđa. Sokovi i poneko pivo, da se nađe, kupljeni su danima unapred, stajali netaknuti iako smo oko koka kole obigravali kao oko logorske vatre, jer u to vreme prodavnice nisu radile vikendom, a ne dao Bog praznicima. Znalo se, praznici su tu da radnje zatvore, a kuće otvore vrata.
Posle doručka, sedeli bismo zakucani za ona dva programska kanala pred crno-belim televizorom i gledali novogodišnji program. Tada je imalo šta i da se vidi. Našu sreću bi povremeno prekidala majka, prebacujući na novogodišnje zimske skokove, koje su ona i komšija Mija u tom trenutku izbeglica u našoj kući, obožavali da gledaju. I onda, u sred najvećeg iščekivanja, slika bi se iznenada iskrivila, pobegla u talase, pa bismo ustajali, lupali po kućištu, dozivajući je nazad, kao da vraćamo nešto svoje. Iz ćoška bi nas posmatrala jelka, na kojoj su se presijavali krhki ukrasi od češkog stakla, koje je otac dok je još bio živ donosio iz inostranstva. U njima je ostajala svetlost njegovih putovanja i naša potreba da ga svake godine tiho prizovemo. Kroz njih, bio je tu sa nama.
Inače, ceo dan se išlo po komšiluku. Vrata smo otvarali bez kucanja, čestitke unapred su se preplitale sa mirisima kolača, zagledalo se ko šta zanimljivo pravi, naravno da se i probalo jer deca smo, a nama je sve dozvoljeno, vreme se merilo šoljicama kafe i osmesima.
Kada bi sat otkucao ponoć palili smo prskalice, večito vlažne, kupljene kod preprodavaca u prolazu na Zelenom vencu, koje su šarale vazduh i ostavljale vidljive ožiljke po tepihu i miljeima.
A onda – trka. Ko će kome pre da uleti u kuću, da čestita, u papučama, sa jaknom preko pidžame, sa srcem koje kuca brže od hladnoće. Sudarali smo se po hodnicima, ljubili jedni druge, poneki pripiti, ali svi srećni.
Jedino, ispod već pomenute jelke, nije bilo paketića. Majka, je uvek u firmi uzimala poklon čestitke, nama toliko mrske, njoj način da nam u robnoj kući kupi nešto što će trajati duže od jedne večeri, što će njoj olakšati i popuniti praznine u budžetu. Umesto igračaka džemperi, naše lutke su bile nove cipele, hulahopke, ili jakne. Time nam je i neznajući poklanjala više od stvari: sigurnost, dostojanstvo, lekciju da se ljubav ne mora umotavati u šarene papire. Danas, iz ove perspektive znam da su to bile naše najbogatije Nove godine. Ne po onome što smo imali, već po onome što smo delili – mirisima, ukusima i njenim tihim, nevidljivim herojstvom.
Tekst: Zorica Dragojević
