Dunja je kod nas veoma cenjena voćka i u pesmama je opevana, zbog mnogih kvaliteta rajskom jabukom zvana, ali su voćnjaci pod njom prilično retki. Najčešća je kao po neko stablo na okućnicama. Iako su u našoj zemlji uslovi – i zemljišni, i klimatski Bogom dani za ovu voćku, koju smo nekada smatrali simbolom plodnosti, ona ne zauzima velike površine.
Piše: Svetlana Mujanović
Obična dunja (Cidonia vulgaris) je drvo koje raste u visinu od 1,5 do 4 m, ponikla prirodno na Kavkazu i u centralnoj Aziji, gaji se u Evropi i drugim delovima sveta. Kod nas cveta u maju, a plodovi sazrevaju u septembru i oktobru i ima puno vrlina, a samo jednu stvarno veliku manu.
Četiri sorte kolo vode
Prema rečima diplomirane inženjerke voćarstva BiljaneMilosavljevićizPSSS u Kragujevcu, iako se plod dunje koristi i kao svež i prerađen „na sto načina“, a nadaleko je poznata i čuvena rakija dunjevača koje nikad nemamo dovoljno, svake jeseni se ubere mnogo manje dunje nego što bi moglo da se iskoristi. Voćari se ne usuđuju da podižu veće zasade jer je ova voćka izuzetno osetljiva na bakterioznu plamenjaču (Erwinia amylovora).
– Brojne su prednosti ove voćke u odnosu na druge vrste – ukazuje inž. Milosavljević. – Prva je nedostatak plodova na tržištu, lak plasman i relativno dobra cena. Dunja kasno cveta i ne strada od poznih prolećnih mrazeva, može se saditi u dolinama reka, skromnih je zahteva prema uslovima gajenja, brzo prorodi i postiže punu rodnost od 30 do 50 tona po hektaru već u desetoj godini, lako se bere, organizovan je otkup na mestima proizvodnje, posebno u većim proizvodnim područjima. A, u svakom zasadu dekorativnim izgledom pleni poglede.
Ali, sve te prednosti poništava jedna velika mana. Kako ističe i inž. Milosavljević, ona je izuzetno osetljiva na bakterijsku plamenjaču. Malobrojni su rasadnici koji u ponudi imaju sadnica dovoljno za podizanje većeg dunjika. U našem daljem okruženju jedino u Turskoj ima većih voćnjaka, ona je i svetski lider u proizvodnji dunje.
