Piše: Biljana Nenković
Dženarike su uvek bile ničije i pripadale su onome ko ih prvi obere. Pamte se kao prva, besplatna slast, kojom je počinjalo najtoplije godišnje doba, ali, osim nostalgičnog sećanja na bezbrižna vremena, one su sočno i zdravo voće. Uvek dobro rađaju, ali iz nekog nejasnog i neopravdanog razloga njihovi ukusni plodovi retko se jedu i prerađuju.
Botaničari su ovoj izdržljivoj voćki dali ime Prunus cerasifera. Hiljadama godina razmnožava se iz semena u prirodi, sama. Koristi se najčešće kao podloga za kalemljenje drugih voćnih vrsta, ili kao baza za sokove, iako zbog svojih kvaliteta zaslužuje potpuno drugačiji status. Lako raste i rađa i u selima i u gradovima. Ima je na proplancima, pored puteva, na rubovima gradova, u dvorištima. Ringlov je otporno drvo i podjednako uspešno raste na peskovitom, rastresitom, čvrstom ili humusnom zemljištu.
Odlikuje je velika plodnost, pa se sa odraslog drveta ponekad dobije i po 200 do 300 kilograma dženarika. Poreklom je sa Balkana. Njene načičkane plodove danas retko ko bere, čak i u komšijskom dvorištu. Ostala je samo u sećanju brojnih generacija, kojima je u detinjstvu bila prvi letnji susret s voćem na grani.
Odlična kao podloga za kalemljenje
– Iz prirode se selekcionišu genotipovi za stvaranje novih sorti. Razlikuju se po boji, krupnoći, ukusu i vremenu zrenja. Zato je pogodna, jer od primeraka iz prirode mogu se stvoriti sorte koje će sazrevati od polovine juna do sredine oktobra. To znači da bismo mogli da imamo čak četiri meseca berbe i prerade. Odlična je, po mišljenju kalemara, kao podloga za kalemljenje drugih voćnih vrsta, dok je pojedini proizvođači koriste kao bazu za sokove, kojima se dodaje ukus breskve ili kajsije – kaže Verko Kačarević, zaštitar i kalemar iz sela Vinča kod Topole.
Postoje razlike između crvene i žute dženarike, a koja je otpornija pročitajte u nastavku
