Tekst i foto: Biljana Nenković
Sestre Sara i Mina Đorđević su završile studije u Beču, ali su se vratile u svoje selo i započele vinsku priču u čast svoje čukun-čukun babe Agatije. Mina je enolog po struci, a Sara ekonomista. Nakon odrastanja i završenih fakulteta u Austriji, poželele su da imaju nešto svoje i došle u Rabenovac kod Rekovca, gde su oživele nekadašnji porodični posao.
Sestre su osnovale svoj vinograd, prave vina i nadaju se da će uskoro zaživeti i njihov projekat vinarije i akademije vina. Čvrsto su odlučile da znanje stečeno u inostranstvu „seju“ na svojoj zemlji. Njihovo imanje nalazi se u srcu levačkog vinogorja na 300 metara nadmorske visine. Deceniju rada, ljubavi i znanja usadili su u pet hektara vinograda.
Na temeljima porodičnog zasada
– Na temeljima nekadašnjeg porodičnog vinograda pod prokupcem nikao je sada ovaj petogodišnji zasad. Sestra i ja odlučile smo da zasučemo rukave i napravimo naše vino. Bilo je potrebno dosta novca, ali i dosta truda, zalaganja i predanosti da se napravi jedna porodična priča koja ima dušu. Vinograd smo zasadile 2011. godine, nekoliko godina ranije pre našeg konačnog povratka – kaže Sara Đorđević.
Njena sestra Mina dodaje da je njihov početak pratila otežavajuća okolnost, jer u godini kada su podizale zasade, nije bilo nikakavih subvencija i nisu mogle da računaju na povraćaj novca. Odlučile su da u svom vinogradu posade francuske klonove. Od toga je jedna prava retkost u srpskim vinogorjima.
– Zasadili smo između ostalog francusku sortu marselan, koja je retka na srpskom tržištu i još uvek nije dovoljno istražena. Za sada se dobro pokazala i to je naš mini projekat. Marselan je u suštini predivna francuska sorta, nastala ukrštanjem sorti grenaše i kaberne sovinjon, sredinom prošlog veka, tačnije 1961. godine. Od njega nastaje veoma mirisno, puno i kompleksno vino. Miris podseća na svežu marmeladu od šumskog voća, raskošan je i izuzetno privlačan – objašnjava Mina Đorđević, koja je tehnologiju pravljenja vina savladala na Bečkom univerzitetu.
Druga sorta za koju su se sestre Đorđević odlučile je kaberne fran. Vinograd je Mina projektovala nakon završenog fakulteta.
Oda čukun-čukun baki Agatiji
Ljudi obično misle da je ceo taj posao jednostavan. Uđete i posadite lozu. Postoje proračuni i pravila koja morate da ispoštujete, kao što su pozicija i položaj sunca, kakvo je zemljište, da li je južna strana ili severna. Vinogradari znaju da crno grožđe zahteva sunčaniju stranu, a belo nešto hladniju. To je itekako zahtevan projekat – objašnjava Sara.
Njihova vinarija dobila je naziv Agatija i to ime prati priča iz prošlosti. Svojevrsna je oda ženama iz njihove porodice, a jednoj posebno.
– Vinarija je dobila naziv po našoj čukun-čukun baki Agatiji. Ona je bila supruga našeg čukun- čukun dede Milentija. A on je bio jedan od čuvenijih proizvođača šljive i rakije u Levču. Izvozio je svoje proizvode u Austrougarsku. To je bio najplodniji period naše loze i nas dve smo odlučile da toj epohi naše porodice posvetimo čitav ovaj projekat. Pošto su žene simbol plodnosti, odlučile smo da oživimo žensku stranu priče i odamo počast ženi, koja je uvek bila stub kuće i opstanka. Poznato je da su žene u prošlim vremenima podnosile velike žrtve, požrtvovane i odane zemlji, deci i porodici – kaže Mina.
Sara i Mina još uvek prikupljaju potrebnu dokumentaciju kako bi njihova vina mogla da se prodaju. I to je, kažu, dug i naporan proces, ali važno im je da su kao porodica ujedinjeni i streme istom cilju. Napominju da nisu želele da rade za druge, već na svojoj zemlji, poštujući je. Zato su osmislile još jedan kuriozitet u svojoj vinskoj priči.
„Zlatni pečat“ od sovinjona, frana i frankovke
– Naša barik burad, u kojima odležava vino od grožđa koje se sunča na ovim brežuljcima, su napravljena od hrastovine iz naše šume. Za mene je veoma važno da hrast i vino budu s istog područja, zbog sličnosti koje dobijaju iz zemljišta – dodaje Sara.
Vinska priča još nije gotova
Plan im je da konkurišu u fondove Evropske unije, završe svoj projekat do kraja i tako doprinesu razvoju Levačkog kraja, koji je nekad bio poznato vinogorje. Na pitanje zašto su odlučile da se vrate na porodično gazdinstvo i bave vinogradarstvom i vinarstvom imaju jednoglasan odgovor.
– Nas nosi ta vinska priča koja počinje u vinogradu, a završava se u boci. Istovremeno, nije sve do nas, već mnogo toga donosi priroda na koju ne možemo da utičemo. Naravno da mnogo toga zavisi od novca i uloženog rada i znanja, ali u sve to upliću se sunce, kiša, zemlja, vazduh. U pitanju je velika ljubav i traženje sklada sa prirodom – kaže Sara.
Iz porodičnog vinograda, u kojem je još i kaberne sovinjon i kaberne fran, prave četiri vrste vina. Dva od čistih sorti, a ostatak su kupaže.
– Naš zlatni pečat je kupaža sovinjona, frana i frankovke. Jedinstveno je, jer takva kupaža još ne postoji u Srbiji. Eksperimentisale smo i dopao nam se rezultat. Želimo da našu priču podignemo na viši nivo i uključimo se u vinski turizam. Ideja nam je da izgradimo vinariju, degustacionu salu i akademiju vina, gde će Sara stečena znanja moći da prenese ljudima koji su zainteresovani ili koji jednostavno vole vina – kaže Mina.
Njih dve se nikada nisu zapitale da li su donele ispravnu odluku i da li su pogrešile što nisu ostale u Beču.
– Ljudi oko nas su dosta sumnjičavi, jer smo studirale i živele u Austriji i oni se više pitaju da li smo pogrešile. Ovde je, na žalost, postalo normalno da mladi beže iz sela i odlaze u gradove. U pitanju je ljubav, ali i hrabrost. Vodi nas vera u vino kao civilizacijsko piće i ljubav prema prirodi. A, kad se nešto radi porodično, to ima posebnu jačinu i notu. Ima dosta prepreka, papirologije, ulaganja dok ne dođe vreme da plasiramo kvalitetno vino. Ali, najpotrebnija je vera da ipak može da se desi dobra priča u Srbiji. Mi je imamo – dodaje Sara.
