U Srbiji se retko sadi paulovnija, ali i kada se neko odluči za ovo drvo poreklom iz Kine, najčešće je to hibrid „elongata“, koji je prilagođen evropskim klimatskim uslovima. U Šumadiji nema većih zadasa i uglavnom se sade pojedinačna stabla.
Gordana Cicić iz Petrovca kod Kragujevca iz hobija proizvodi sadnice paulovnije u svom omanjem plasteniku u predgrađu.
„Proces proizvodnje rasada paulovnije počinje u februaru. Tada seme stavljam u zemlju i u plasteniku mu obezbedim toplotu i vlažnost da bi proklijalo. U saksije ih rasađujem kada narastu oko 5 centimetara. Posle godinu dana sadnica mora da se oreže kako bi ojačao koren. Narednog proleća kreće pravi rast“, objašnjava Cicićka.
Jednogodišnje sadnice, cele ili skraćene na oko 50 centimetara, smatraju se najjačim i najizdržljivijim sadnim materijalom. Može da se sadi u proleće i u jesen.
„Sadnice proizvodim iz hobija, ali se ispostavilo da ima poneka zainteresovana mušterija. Traže ih da bi dvorišta zaštitili od prašine, naručuju za njive koje ne obrađuju, kako parcele ne bi bile zaparložene ili da bi dobili građevinski materijal. Paulovnija ne traži kvalitetnu zemlju, ni zaštitu, a dobro podnosi niske temperature i velike suše“, dodala je Gordana.
Mlade biljke traže redovno zalivanje samo dok ne ojačaju. Ima uzak i dubok koren. Cveta u trećoj ili četvrtoj godini starosti.
„Pčelari uglavnom tragaju za hribridom tomentosa, zbog karakterističnog medonosnog cveta. Med je sličan bagremovom. Kao stočna hrana koristi se zbog dosta belančevina. Lišćem mogu da se hrane sve životinje, od zečeva, koza, ovaca pa do krava. Ima jak koren koji raste u dubinu do 25 metara, pa ga sade i za sprečavanje erozije tla“, navela je Gordana.
Tekst i foto: Biljana Nenković
