Herceg Novi je oduvek bio grad u kojem se mediteranska klima prepoznavala na svakom koraku u mirisu mora, zelenilu, ali i u voću koje uspeva na njegovim padinama i okućnicama. Masline, smokve, mandarine, narandže, limun, kivi i grožđe nekada su bili mnogo više od ukrasa primorskih bašta. Bili su deo svakodnevnog života i domaćinstava, a mnoge porodice same su uzgajale ono što će se naći na njihovoj trpezi.

Danas je slika nešto drugačija. Na hercegnovskoj pijaci još uvek se mogu pronaći domaći proizvodi, ali ih je sve manje, a stariji Novljani sa nostalgijom pričaju o vremenu kada je gotovo svako imanje imalo svoje voće.

O tome svedoči i Jovana, prodavačica sa hercegnovske pijace, koja pamti vreme kada su hercegnovska domaćinstva bila puna voća i povrća iz sopstvenih bašti i imanja.

– Bilo je i mesta gde se cedilo ulje. Negde u Igalu, kada se ide prema livadama, ljudi su donosili masline, sedeli i čekali da se ulje iscedi. Tako se nekada živelo – priseća se Jovana.

Maslinici su nekada bili neizostavan deo hercegnovskog pejzaža, ali ih danas ima sve manje. Stara stabla još se mogu videti po okolnim imanjima i padinama, ali je domaće maslinovo ulje sve teže pronaći. Zato se na hercegnovskoj pijaci danas uglavnom prodaje ulje koje stiže iz Ulcinja. Ipak, kako kaže Jovana, kvalitet mu je veoma dobar i kupci ga rado biraju. Na pijaci svoje mesto ima i kantarionovo ulje, koje posebno privlači turiste, željne domaćih i tradicionalnih proizvoda.

A kada je reč o voću, posebno mesto oduvek su imale mandarine. Hercegnovska mandarina, kaže naša sagovornica, ima poseban ukus i teško ju je uporediti sa onom koja stiže iz drugih krajeva.

– Ima domaće narandže i mandarine, samo manje nego ranije. Poslednjih godina bilo je problema sa mandarinama, napadale su ih štetočine, pa ih je sve manje. A nekada su ovde mandarine bile najlepše. Mislim na celo primorje. Ima sličnih i u Grčkoj, ali nije to to. Ovdje su najlepše – kaže Jovana.

Iako je poreklom iz Bosne, dobro poznaje ukuse primorja i tvrdi da se domaće mandarine i narandže teško mogu porediti sa onima koje dolaze iz drugih krajeva.

Voće se i danas uzgaja na imanjima iznad grada, ali je problem što je sve manje ljudi koji žele i mogu da se bave poljoprivredom.

– Ima voća po imanjima kod Igala. Ja sam od jednih ljudi prodavala mandarine, a prodavala sam i kivi. Ima ljudi koji još uvek imaju svoje voće, ali sve je toga manje – priča Jovana.

Smokva, koja je gotovo simbol mediteranskog podneblja, takođe je nekada bila mnogo prisutnija.

– Smokve ima, naravno, ali više ih ima prema Podgorici, Baru i tim krajevima.

Prema njenim rečima, nije problem samo u klimi ili promenama koje donose godine. Mnogo veći problem je što nema dovoljno ljudi koji bi obrađivali zemlju.

– To malo što je bilo, propalo je. Ima i grožđa i svega, ali nema ko da radi – kaže Jovana.

Na pijaci se, ipak, voće i povrće kupuje. Međutim, cene su visoke, pa kupci sve više gledaju šta će staviti u svoju korpu.

– Kupuju ljudi i na pijaci, samo što je sve skupo. Dobavljači su skupi, pa onda i nama sve izađe skupo – objašnjava ona.

Dok razgovaramo o cenama, dolazimo i do čestog utiska turista da je na crnogorskom primorju voće i povrće jeftinije nego u Beogradu. Jovana se na to samo nasmejala.

– Svi kažu da je tamo jeftinije, ali ja znam koliko je tamo sve skupo – kaže kroz osmeh.

Ipak, ono što je mnogo više brine od cene jeste kvalitet voća koje danas dolazi na pijace i u prodavnice. Kaže da ove godine nije bila zadovoljna kvalitetom pojedinih vrsta.

– Ove godine nisam pojela dobro voće. Celu lubenicu bacim, celu dinju bacim. To ne može da se jede. Nekadašnji ukusi, čini se, polako postaju uspomena.

Na pijaci se mogu pronaći i sve popularnije male, odnosno mini-lubenice, koje su praktičnije za kupce koji ne žele da nose ogromne plodove.

– Ljudi ih vole, jer ne može svako da nosi onu veliku. Ako živiš sam ili vas je dvoje, šta će ti ogromna lubenica?

A možda upravo u toj maloj lubenici leži i deo priče o promenama koje su zahvatile primorje. Menjaju se navike, menjaju se potrebe, ali se menja i ono što raste na zemlji.

Herceg Novi i dalje ima svoju mediteransku raskoš, ali sve je manje onih koji obrađuju zemlju, sade, beru i čuvaju stare sorte. Zato danas mandarina, smokva, narandža ili maslina sa domaćeg imanja nisu samo voće, već mali komad nekadašnjeg života koji polako nestaje.

A dok na pijaci prolaze kupci i biraju između velikih i malih lubenica, domaćih i uvoznih proizvoda, Jovanine reči podsećaju da se zajedno sa zapuštenim imanjima možda gubi i nešto mnogo vrednije ukus Herceg Novog kakav je nekada bio.

Tekst i foto Dijana Maksimović