Tokom poslednjih pet godina prosečno se od izvoza pečuraka ostvarilo 5,2 miliona evra godišnje, a kada bi se proizvođači udružili prihod bi bio i znatno veći. Prema grubim procenama stručnjaka, godišnja proizvodnja pečuraka u zaštićenom prostoru u Srbiji je između tri i po i četiri hiljade tona, pa ipak uvezemo oko 20 tona pečuraka. Najveći problem u proizvodnji je, kažu uzgajivača, nedostatak radne snage.
Prvi susret sa pečurkama Željko Šesta imao je još kao dete u svom rodnom mestu Petrinja u Hrvatskoj, a sve je to nastavio i po dolasku 1995. godine u Banatsko selo Mužlja pored Zrenjanina. Nije ni slutio da će više decenija kasnije šampinjoni biti glavni izvor prihoda njegovoj porodici.
„Trenutno radim u 28 objekata, godišnja proizvodnja je oko 300 tona, radnika zapošljavamo otprilike 20“, kaže Željko Šesta proizvođač iz Mužlje.
Navodi da kada je pre dve decenije počinjao posao je obećavao dobar biznis i da je bio dobar biznis do poslednjih nekoliko godina.
„Razlog je što su svi troškovi i imputi porasli, a cena pečuraka je ostala na nivou pre deset godina. Prodaja nije problem, tržište je uglavnom na području Srbije, veliki trgovci, ugostitelji, veliki marketi, pijace“, dodaje Šesta.
Željko se danas ubraja među najveće individualne proizvođače šampinjona u Vojvodini sa zasnovanom proizvodnjom od 30.000 briketa, a među dvadeset stalno zaposlenih radnika je i Jelica Kozlovački.
„Sedam godina sam ovde, najmanje je potrebno godinu dana da se stekne neko znanje, rutina, veština. Treba voleti ovaj posao“, ističe Jelica.
Na pitanje da li je naporno kaže da nije, a da je najbitnije znati zrelost, ubrati onu pečurku koja je zrela, a ne zelenu.
Danas ovaj veteran u proizvodnji šampinjona na brojnim susretima poljoprivrednika nesebično savetuje početnike, a već narednih godina planira da svoje proizvode plasira na inostrano tržište za šta mu je neophodan Hasap sertifikat.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
