Na imanju porodice Dimitrijević u selu Mijatovac kod Ćuprije raste najstariji hrast u ovom delu Srbije, star oko 500 godina. Ovaj gorostas visok je preko 10 metara, a obim stabla je toliki da mogu da ga obgrle šestoro ljudi držeći se za ruke.
Petru Dimitrijeviću su njegovi preci pričali o tom hrastu.
-Još je deda mog oca pamtio da je hrast ovako izgledao. Za vreme bombardovanja došli su oficiri sa topografskim kartama i gledali da li još uvek postoji to drvo. Rekli su mi da ne smem da ga posečem jer je u vojnim kartama ucrtan kao ratna kota i procenili su da je hrast star oko 500 godina. On još uvek rađa žirove. Gornje grane su suve, a donje su aktivne i rađaju. Ranije smo stoku hranili tim žirovima koji padnu sa drveta – kaže Dimitrijević.
Pre dvadesetak godina grom je udario u ovaj hrast.
-Dva puta je grom udario u hrast i upalio ga. Morao sam čak vatrogasce da zovem da ugase vatru. Oporavio se od požara tako da živi i dalje i širi se. Njegove grane ne sečemo i ne lomimo. Održavamo samo travu oko hrasta – napominje Dimitrijević.
Ovaj hrast je bio prvi zapis u selu. Za Đurđevdan, kada je seoska slava, oko njega su išle litije.
-Do Drugog svetskog rata ovde su se održavale litije, ali je to prekinuto za vreme komunizma. Ja sam hteo da obnovim tu tradiciju, da opet litije idu do hrasta, ali mi je sveštenik rekao da ne može pošto ga je udarao grom – kaže Petar Dimitrijević.
Iako ovaj ogromni hrast ,,guši“ ostalo voće na imanju, Dimitrijevići ga poštuju i brinu se o njemu. Unuci Petra Dimitrijevića Teodor i Nina se često igraju oko hrasta, a u njegovoj hladovini Dimitrijevići ponekad sede družeći se sa komšijama i prijateljima.
Tekst i foto: Jelena Lukić
