Piše: Andrijana Glišić
Feđoja, indijanska banana, kineski dud, samo su neke od tropskih voćaka koje su se nastanile u Vojvodini. Dragan Pavin svoje dvorište u Bačkoj Palanci odlučio je da obogati ovim egzotičnim biljkama, a želja se javila još davne 1992. godine kada je u izdanju “Dobrog jutra” prvi put pročitao članak o feđoji. Dugo je pokušavao da dođe do semena i uspeo je tek pre desetak godina.
– Seme mi je stiglo iz Amerike, a biljka potiče iz Brazila. Sada imam pet stabala feđoje. Može da izdrži zimu i to sa temperaturama ispod nule. Podnosi čak minus 15 stepeni, samo je u tim mesecima treba skloniti u negrejanu svetlu prostoriju, svetliji podrum ili zastakljenu terasu da ne bi pokrenula vegetaciju – kaže Dragan.
Slična je limunu, samo je, za razliku od njega, ne napadaju nikakve bolesti, čak ni lisne vaši. Moraju se gajiti dve različite genetike ove biljke zbog međusobnog oprašivanja i davanja plodova. Inače, feđoja je veličine šljive, sazreva pred zimu, a ukus je potpuno nesvakidašnji.
Sredina ploda je želasta, kao neki gel, i ima aromu koja asocira na šumsku jagodu. Ostatak mase je beo i podseća na ananas – priča nam sa oduševljenjem. – Time se dobija kombinacija slatkog i kiselog. U sredini slatko i vrlo aromatično, spolja kiselo.
Kora se koristi za čajeve, takođe i kao dodatak čorbama i supama, suši se i melje, a krunični listići cveta, u periodu samog cvetanja krajem maja i početkom juna, u Brazilu se koriste za pripremu voćne salate. Prvi cvetovi uglavnom kreću u četvrtoj godini, a masovnije plodonošenje od pete godine.
– Sada imam oko 50 do 80 plodova po stablu. Kod nas nije toliko zastupljena, jer ne podnosi dalji transport, ali je, osim u Južnoj Americi, popularna i u Kaliforniji, na Floridi, takođe i na Novom Zelandu, u Australiji- navodi Pavin.
Kineski dud kao miks šljive i lubenice
A kineski dud nabavio je iz Amerike, jer je u pitanju hibrid koji može da istrpi i minus 25 stepeni, za razliku od kineskih varijeteta koji teško podnose niske temperature. Ako je seme iz Kine, poverio nam je naš sagovornik – mora biti i muška i ženska biljka, gde ženska rađa. Raste kao žbun, manje drvo, vrlo je i dekorativno i otporno na bolesti.
Prednost američkog hibrida je što nema seme, biljka je samoplodna, crvene je boje, okrugla, sazreva krajem oktobra i početkom novembra, a ukus je sličan kombinaciji šljive i lubenice.
Srpska perspektiva indijanske banane
Kada je u pitanju indijanska banana, naš sagovornik smatra da to voće ima ogromnu perspektivu u Srbiji. Potiče inače sa granice Severne Amerike i Kanade, gde je klima slična našoj. Izdržava čak minus 30 stepeni, a dostiže visinu manjeg drveta ili većeg grma od četiri do šest metara.
– Plod i ukus podsećaju na mango, ali je kašast i struktura je nalik banani – ispričao nam je. – Sazreva početkom septembra i ništa je ne napada, čak ni smrdibube. Ima široku primenu pa se, na primer, u Americi dosta koristi u pravljenju sladoleda, s tim što se ne sme termički obrađivati, već se pulpa zamrzne.
Za sada ima tri stabla ovog voća, a najveće daje 30 do 40 kg u sezoni. Raste bez orezivanja i podseća, po obliku, na jelku. Lokalnog je karaktera, jer se mora pojesti pet do sedam dana nakon branja.
Neće moći da se izvozi u neke dalje destinacije, ali mislim da će na domaćem tržištu moći dobro da se razvija – kaže. – Na primer, u Sloveniji su već pokrenute plantaže. Cena je visoka, prodaje se jedan kilogram za tri do četiri evra, tako da vidim njenu budućnost i u Srbiji.
