Gazdinstvo porodice Saše Radojevića (53) iz Kovina poznato je po stočarstvu, pri čemu je akcenat stavljen na tradicionalni, ekstenzivniji vid proizvodnje oslonjen na ispašu. U prvom planu gazdinstva je ovčartsvo sa ukupno oko 1.400 ovaca domaćih autohtonih rasa pramenka i vitoroga žuja, ali tu je i stado od preko 200 koza i 200 goveda. Njihova ispaša na pašnjacima Deliblatske peščare i kraj Dunava, sada kada su žitarice i stočna hraniva poskupeli, potvrđuje da su na dobrom putu, zajedno sa ostalim stočarima koji su se opredelili za ovakav vid proizvodnje.
Radojević je predsednik Udruženja stočara „Deliblatski pesak“, koje obuhvata stočare iz južnog Banata, a u koje je uključeno 18 gazdinstava sa područja opština Kovin, Vršac i Bela Crkva. Mada mu roditelji nisu iz paorske priče, jer je majka bila sudija i predsednica Suda a otac direktor banke, Radojević je ispričao da je stoku zavoleo još od detinjstva pa se zbog toga i „odmetnuo“ u stočare.
Za držanje domaće autohtone rase ovaca pramenka Radojević se odlučio zbog toga što za razliku od plemenitih rasa, mogu da izdrži sve uslove u Deliblatskoj peščari, gde klima ume da bude surova…
– Plemenite rase ovaca daju više jagnjadi, ali zahtevaju sasvim drugačiju negu i troškove, pogotovo na sadašnje cene kukuruza, deteline i koncentrata. A pramenka celu zimu može da provede napolju na pašnjacima i po njivama, uz vrlo malo dodatne ishrane, pa isto daje jagnje i muze se preko leta. Za razliku od ovčara koji stada drže samo zbog proizvodnje jagnjadi, mi deo ovaca muzemo, a između ostalog imamo jedinstveno stado od 650 grla stare rase vitoroge žuje, najveće u Srbiji, a takvo stado na jednom mestu možda nema nigde ni u Evropi – predočava Radojević.
Stado vitoroge žuje gazdinstva Radojević je genetički resurs, jer u Srbiji ima svega oko 1.000 grla i slovi za visoko ugroženu rasu ovaca. Do sada su za vitoroge žuje dobijali podsticaj od 4.500 dinara po grlu, međutim, Saša ukazuje da tog pravilnika u ovoj godini još nema.
Za ispašu se koriste pašnjaci u Deliblatskoj peščari i na nasipu kraj Dunava, ali prema rečima Radojevića, godinama je sve veći deficit padavina i kada naiđe sušni period, trave u peščari je sve manje, što dovodi u pitanje i opstanak stada.
– Stare autohtone rase ovaca su svuda na pašnjacima pa smo se i mi opredelili za taj tradiconalni vid stočarstva, sa što manje ulaganja. Držimo i preko 200 grla stare balkanske koze, takođe jedinstveno u Srbiji, koja ne daje mleka kao alpina. Balkanske koze iz našeg stada sada u ovom periodu daju 1,5 do 2 litre mleka, ali imaju mnogo jaču masnu jedinicu, pa se dobija više sira. Deo mleka isporučujemo mlekari, a jedan deo prerađujemo u koziji i ovčiji sir, što je specijalnost supruge Mire – otkriva Saša Radojević.
U govedarstvu Radojevići drže domaće šarene simentalce i po sistemu „krava-tele“ proizvodi se samo telad. Krave sa teladima su u dva stada na ispaši, a telad se prodaju kada dostignu 200 do 250 kilograma.
U gazdinstvu porodice Radojević obrađuju oko 180 hektara zemlje, od čega je preko 20 hektara pod lucerkom, desetak hektara je pod sudanskom travom i krmnim biljem, a na ostalim parcelama su kukuruz, suncokret i soja. Prakitčno je setvena struktura prilagođena potrebama stočarstva.
– Što se našeg gazdinstva tiče, s obzirom da imamo raznovrsnu i specifičnu stočarsku proizvodnju, mi smo i do sada uspevali da prebrodimo krize i opstanemo, kada je cena jagnjadi bila svega 190 dinara, baš zbog toga što su zbog ispaše manja ulaganja. Naše kolege koji imaju farme sa intenzivnom proizvodnjom imaju problema zbog skupe hrane i ne mogu da se uklope sa otkupnom cenom mleka. Mi smo u ovoj situaciji možda u boljoj situaciji – uveren je Saša Radojević.
Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay
