NAPICI NAŠIH SEĆANJA
Koliko puta ste kao dete u gostima, zajapurenih obraza od vrućine i jurcanja popili razblaženi sok od višnje koji su domaćice sipale u čaše iz bokala zamagljenog od hladne vode? Posluživanje gostiju ovim sokom smatralo se posebnim znakom gostoprimstva. Uz taj ritual uvek se čula napomena i polupitanje:
-Je l može sok, domaći?
Nekad se znalo da je to sok od višnje. Možda smo tada više voleli kupovne sokove, ali ovaj osvežavajuće kiselkast, sa naglaskom da je domaći, bio je jedina opcija. Popiti taj sok iz čaše, za domaćicu kojoj bi se pritom ozarilo lice, bio je znak da se uvažavao njen trud da u kući ima svega.
Najteže je bilo ceđenje
Na police u špajzu domaćice su, otprilike u ovo vreme, slagale jednu do druge braon ili zelene staklene flaše pune ceđenih višanja, koje u junu pristižu iz voćnjaka. Da se sprema sok znalo se po kofama punim višanja i pripremljenim loncima, gazama i cediljkama. Sveže oprane višnje završavale bi u loncu na šporetu sa sve košticama. Najteži deo bilo je ceđenje, a potom bi se kristali šećera utapali u tamno crvenu tečnost i nestajali u sveže pripremljenom sirupu.
Na vratima rerne i u njoj, stajale bi tek oprane flaše od vina ili kisele vode. Domaćice su nekako najviše volele da staklo bude zeleno, ali kad zafali, nije im smetala ni po neka braon, ili providna boca. Sa njih su strpljivo odlepljivane originalne etikete, kako bi se kasnije, kad se ceo posao završi, na njih lepljivom trakom lepili papirići rukom ispisani, kao:
„Sok od višnje 1973. god.“
Godinu proizvodnje su pisale, jer se događalo da pretekne po koja flaša iz prethodne, a i pretprošle. U svakoj kasnijoj deceniji, kako su pristizali industrijski sokovi u najrazličitijim ukusima i ambalažama, sve više domaćeg sirupa od višanja je ostajalo nepopijeno u špajzu.
Nada ga je održala
Deca iz kuće i komšiluka su sve ređe pristajala da piju sok na rastvaranje i mrštila se na pomen čuvenog sirupa. Jedina nada je bila na slavama i preslavama da će neko pristati na po jednu čašu. Tako bi flaša dugo stajala otvorena i do pola ispijena. Premeštale bi je domaćice s mesta na mesto, dok se ne bi izgubila i poslednja nada da će se neko obradovati ponuđenom soku.
Poslušnost su otkazivali i ukućani. Na stolu je sve češće bio kupovni sok. Jedno vreme one su uporno pored tog stavljale i flašu domaćeg soka, ali se ona u špajz vraćala netaknuta. One koje su ga cedile i to obično uveče i do duboko u noć, da se nađe za ne daj Bože, tužno bi svakog leta ponavljale kako ga više nikad neće ni praviti.
Nekim čudom ili zbog večitog optimizma i velike nade da će ponovo doći vreme kada će neko poželeti domaći sok, uporno su ga pravile. Ne bi mogle da prebole trenutak u kome bi neko nenadano i sa nostalgijom zatražio baš taj, od višanja, a one ga nemaju. Zbog te nade ovaj sok je, uprkos odbijanju, opstao. Dočekao je vreme da neko od gostiju od ponude svakojakih napitaka iz prodavnice, bojažljivo prozbori:
„Ja bih neki domaći, ako imate“
Hitro će uslediti tako jednostavan i slavodobitan odgovor žena na ovim prostorima koje su ga uporno i ponekad beznadežno pravile:
– Imam na rastvaranje, od višnje. Domaći!
Ta reč „ domaći“ odzvanjala bi kroz sobu i kujnu, jer opet neko hoće da ga pije. Ako je neko verovao u ovaj napitak, onda su to ovdašnje žene. Nisu odustale. Iskusno bi priupitale da li hoćete slađi ili samo malo sirupa na dno čaše.
-Hoćeš jedan ili dva prsta uz čašu?
-Do pola?
-Da ti ne bude slatko?
-Sipaću ti ovoliko, pa ću dodati ako ti bude kiselo!
I tako je slatki sirup neobjašnjivo ponovo zauzeo svoje mesto, dok se teška bordo tečnost u čaši vode pretvarala u sladostrašće svetlo ružičaste boje. Sada se ponosno šepuri na astalima dok nadire letnja vrućina. U frižiderima se ponovo hladi obična voda sa kojom će se u bokalima rastvoriti sok od višnje.
I pride, dodaju se kockice leda, možda i neki list domaće nane za ukus i ukras. Bokal će se zamagliti i od njegove svežine i hladnoće sa punih čaša slivaće se kapljice vode. Verovatno ne postoji napitak na svetu koji više osvežava i vraća snagu pod nemilosrdnim letnjim suncem od domaćeg soka, popijenog ispod vinjage i u dubokoj hladovini. I to zahvaljujući domaćicama koje su ga uporno pravile ne gubeći nadu, čak i kada je bio proteran, nevoljen i nepoželjan. Sačuvale su neprocenjivo nasleđe jednog vremena, u koje su utkane brojne uspomene. Sada će ih neka druga deca stvarati.
Piše: Biljana Nenković
