Celu noć je dramila kiša po Beogradu. Pada, pa ne pada, grad, pa nema grada. Jutro osvanulo vedro, pa se smutilo.

Glavobolja, i ne od vina, već od nevremena i oluje i sve nekako nikako, ni tamo ni vamo. I sve bi, a ne bi.

 U tom stigne i poziv za Jagnjijadu u Jagnjilu, toliko najavljivanu na TV kanalima, misliš, u najmanju ruku Karneval u Riju.

Eto radosti, bar malo svežine unete u ove osorne dane. Minut je trebalo da se spremim, minut da krenemo i samo dva minuta da se razočaram kad smo stigli.

Da li što je tek početak dana, a podne je, ili što sam očekivala mnogo više, ali dvadesetak jagnjića na pet mesta nije ono što sam mislila da će biti.

Jedan šator, par tezgi sa nezaobilaznim pljeskama, palačinkama, džidžama za decu, nešto malo cveća, grnčarije i sedamdesetak kilometara u pravcu.

Da, i cena pečene jagnjetine po kilogramu bila je sitnica.

Tri hiljade za gospođu. Možda je prethodnih dana bilo bolje, da baš ne kudim. Nema veze, došla, videla i kupila cveće.

Z.D.