Na konjičkim okupljanjima sve je više omladine. Oni su džokeji, vozači zaprega, ali i vlasnici konja. Konji su njihova ljubav, sloboda, adrenalin, ono što ih nakon napornog dana podiže i rasterećuje. I ništa im nije teško, ni rasprezanje, ni uprezanje, timarenje, treniranje, sve je to nešto što na njihovim licima izaziva osmehe, kojima sam svedočila. U priči sa njih nekoliko moglo se čuti svašta, i zgode i nezgode.
– Joj, jednom još dok sam bio mali, jahali smo ponija. Bilo je tu čitavo društvo, meni noga ostane u uzengiji dok sam silazio, poni se uplaši i počne da trči da me vuče po livadi. Na kraju kad je stao sve me udarao zadnjim nogama, srećom nije udario u glavu, inače ne znam kako bih završio. Ali se ne plašim, to su divne životinje, i on je bio prestravljen – priča Lazar jedan od najmlađih vlasnika konja, možda mu je šesnaesta tek. U priči starijih koji se nadovezuju čuje se i ponešto o potkivanju, sređivanju kopita.
– Po pravilu potkivanje i sređivanje kopita ide na 42 dana, kajarenje, mada mi ne potkivamo po tri – četiri meseca. Ja zakujem moje ploče i držim dok ne spadnu, a nije to dobro. Nemamo kad – objašnjava Lajkovčanin koji ima sreću da u svom mestu ima dobrog kovača sa dugom porodičnom tradicijom.
– Potkivača ima. Ima neki Dejan kod mene, kovači ih zovu – i dedu i oca i njega. Radi ploče iznova sve, potkiva, čisti, reže nokte. Mnogo dobar dečak ima dva sina, i oni sa njim rade. Mladi su to dečaci, po dvadesetak godina. Dejan je 84. godište, samo to radi i od toga živi. Ne drži niko noge, sve sam radi sa decom – i kako tvrdi u Lajkovcu konje kupuje i njima se bavi, uglavnom, omladina.
– Ima konja u Lajkovcu, sve omladina kupuje, sve deca od 15-16 godina imaju po četiri, pet konja, neki i više. Ja imam šest komada. Jednog nema niko, od dva pa naviše – i da ne bude da ih ima samo u Lajkovcu, ponovo se u priču ubacuje Lazar.
-Kod nas u Ivanči ima preko 40 konja, ta se ljubav ne može opisati. Privlači nas adrenalin, lepota životinja i njihova gracioznost, sloboda koju osetiš kad kreneš u galop. Kad uzjašem i poteram konja sve brige zaboravim. Nekad kad si umoran upregneš konja i zaboraviš na sve – s osmehom priča Lazar, dok je tu, pored njega i pažljivo ga sluša i jedna devojčica, nema više od 14 godina.
– Ja sam Natalija Petrović iz Pružatovca i od rođenja sam sa konjima. Imam svojih osam konja, i jašem i prežem, vozim čunjeve. Sa zapregom sam počela od prošle godine na Fijakerijadi u Pružatovcu. Jahanje mi je malo teže, ovo je zaniljivije, jer pokazuje kako konj sluša komande, kako ga prežem, vozim – i njoj su konji ljubav i mnogo zanimljiviji od mobilnog telefona.
– Konji me slušaju, volim ih. Imam kobile, pastuva i kastrata. Svaki dan sam sa njima, nemam određeno vreme ali im se dosta posvetim, timarim ih, sređujem, mnogo je lepši osećaj nego sedeti u kući sa mobilnim telefonom u rukama – zaključila je Natalija.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
