Nekako nečujno, tiho, obeležen je Međunarodni dan žena na selu. Nevidljivo, kao što su i one decenijama bile. Dobre kada je trebalo poslati ratnike u vojsku, kada je trebalo ostati na zemlji i sačuvati je, kada je trebalo rađati, davati, raditi. Jedna takva, tiha u svojoj vernosti i bogobojažljivosti, jer sve što je od Boga i od ljudi treba podneti, bila je i moja strina Dobrina. Meka i dobra kao i ime joj što je nosila. U toj večito od rada, do zemlje, pognutoj glavi niko lepotu nije video. Niko sem mene. Te modre oči, ispijene od teškog života, od nemaštine, od podizanja potomaka, kuće, kućišta, od večitog ispraćanja strica na rad po velikim gradovima, čuvale su poslednje kapatke nežnosti za nas deverovu decu.
Nikada je nismo videli tužnu, mada i retko nasmejanu, uvek nekako ozbiljna, kao da je nosila sav teret ovoga sveta. A nosila ga je, na svojim širokim, od rada i nošenja obramice godinama, umornim ramenima. Nosila ga je u rukama koje su hiljade najmekših kravajčića umesila, hiljade hlebova onih velikih za tri dana, a kriška jedna za dva jela dovoljna, ispekla. Nosila ga je u duši, retko izlazeći iz okućišta, samo dva ili tri puta godišnje do najbližeg grada kada bi joj joj stric kupovao kombine, veš ili neko odelo. Dobro i još jednom u susedno selo kod sestre na slavu. Kod nas u Beograd, za svoga života, došla je možda četiri ili pet puta, uvek u pratnji strica i nikad se ne zadržavajući više od dana, jer stoka ne može da čeka, baš ona i uvek ona mora sve da uradi. A njen posao počinjao je u pola pet svakog jutra, završavao se noću oko dva ili tri, kada bi završila sa dvorenjem ukućana, ostavila strica da spava, a ona isposlivši sve poslove oko i po kući sela da se umije i opere kosu. I to u stvari i nije bilo ono što mi mislimo, ta kosa u venac upletena, uvek pod maramom da je niko ne vidi, to je nešto što mi je najbolnija uspomena. Tako umorna, dok je niko ne gleda, (a i ja sam sasvim slučajno naletela i kroz prozor virila), prvo bi ogrubelim, od težačkog rada ispucalim prstima, raspustila venac od dve kike. Zatim bi lagano jer su to jedini trenuci kad je bila sama i svoja, rasplitala kike, jedan po jedan pramen raščešljavala drvenim, ko zna kada kupljenim, češljem, sve umačući ga u vodu i prolazeći po kosi. Nikada, sem tada, nisam joj videla suze, a kapale su u onu vodu, padale kao najteži biseri, jer samo je tada bila „samo žena“. I koliko je takvih žena, čiji rad ne vidimo, ne cenimo, jer šta je pomusti kravu i skinuti kajmak, šta je usiriti sir, šta je posejati i opleviti baštu, nahraniti stoku, očistiti štalu, biti supruga, biti majka, snaha, svekreva, baka, šta je biti žena na selu. E, mnogo je.
Tekst: Z.D.
