„Vojlovačka družina“ ajtijevaca, pre svega mladih, dobrih domaćina, već dvadeset godina pravi kulen. Iz čistog hobija, ljubavi prema dobrom zalogaju i da pokažu kako, zaista, treba da izgleda i kakav ukus treba da ima pravi slovački kulen.
– Mi smo iz Pančeva, Vojlovice, i ovo nam je hobi. Dvadeset i nešto godina pravimo kulene i kobasice i dolazimo u Belo Blato, Bački Petrovac, Turiju, Šid, Erdevik, većinom na hommejd varijante. Nekad odemo i tamo gde ima komercijale, samo da nas vide i vide razliku – u gužvi, okružen znatiželjnim posetiocima „Kobasicijade“ priča glavni majstor za pravljenje mesnih đakonija. On i prijatelji iz „Družine“ su ajtijevci, a kulen je njihova ljubav i odmor od svakodnevnih obaveza.
– Inače se ne bavimo ovime, mi smo ajtijevci. A kako bi ajtijevci pravili kulen i kobasicu, nego tradicionalno. Od početka, kako su naši stari to radili tako i mi radimo, samo što smo dobro informisani i gledamo da sve bude kako treba i kako se pre pravilo. Od ručnog mešanja, veoma sitnog seckanja za kulen ili krupnog mlevenja, preko domaćih skupih, pravih začina, bez nitrata, bez aditiva, samo kao što jeste. Paprika, so, kim jer mi, Slovaci, volimo da dodamo mnogo kima, malo bibera i malo belog luka, a sa druge strane mnogo ljubavi – tako pomešano ne može da ne bude dobro, naročito kad kulen odleži dugo, neke dve godine i jedan mesec. Onda je to onaj pravi.
– Kulen koji samo mi imamo je dve godine star, tačnije, dve godine i jedan mesec. Kada je zreo i spreman za konzumaciju, zavisi od vremena, mesta i promaje. Nijedan kulen nije isti, nijedan majstor vam ne može reći da li suši tri, četiri meseca ili šest meseci. Sve zavisi od vremena i prostora. U većini slučajeva, ako se pravi u novembru ili decembru jedne godine od kraja aprila do kraja juna sledeće može da se jede. A da bi kulen bio dobar i meso mora da bude dobro, ne dobro, vrhunsko. Iako je u Srbiji nastala pomama za mangulicom, ovi kulenari je izbegavaju.
– Meso koje koristimo nije od mangulice, mada je ona sada u ekspanziji i svi je uzgajaju. Mi imamo landras i jorkšir, nešto duroka. Svinje hranimo kukuruzom, žitom, ovsom, ječmom, detelinom. Zato je meso meko i lepo, a kobasice i kuleni još bolji – pohvalio se član „Vojlovačke družine“.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
