Prateći posao i poziv da prisustvujemo sajmu poljoprivrede i gastro turizma na Zlatiboru, koji se po drugi put održava na ovoj planini, krenusmo i nas dve put pod noge pa do Zlatibora. A na sajmu, svega, što kažu od igle do lokomotive, iliti, od cveta, meda, vina od nara i rakije od suve šljive, preko sireva i pršuta pa sve do sušara, traktora, kombajna i mnoge druge mehanizacije. Naravno, moglo se čuti i slovo struke, za one radoznale i željne znanja. I to je od sajma za ovu priču dovoljno. A nas dve, u ovoj priči, želimo da vam prenesemo ono što smo mi videle i obišle. Možda vas potaknemo da krenete našim koracima i otkrijete koje to lepote Zlatibor još skriva.
Prvo flašice i na izvor. Tu u samom centru Zlatibora nemojte propustiti da popijete hladnu vodu sa Kraljeve česme. Ova česma datira još od 1894., godinu dana nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića kada je u njegovu čast izvoru Kulaševac promenjeno ime u izvor Kraljeva voda. E, i sad sa dobrim predznanjem i osvežene hladnom vodom možemo u novu avanturu.
Avantura zelenim Zlatiborom
Za pešačenje daleko, tako da smo i mi sele u naš mali auto i krenule put pećine Prerast Dobroselica. Navigacija kao i uvek, luduje, a mi uvek u suprotnom pravcu od nje. Dobro je što je narod ovog kraja, kao i svakog drugog u Srbiji, divan i otvoren uvek spreman da ovakve dve usmeri ka željenom cilju. Jedino što nam niko nije rekao da je put toliko uzan da pešak i kola ne idu da se obiđu. I kao što obično biva, i mi smo se našle oči u oči sa kolima iz suprotnog pravca. Neko gore, neko dole, malo unazad i nekako stigosmo. Al vredelo je! Šupljica ili Točkovića pećina je jedini prirodni kameni most u ovom delu Srbije. Nalazi se u ataru sela Dobroselice. Blizu puta, sakrivena rastinjem, stidljivo viri. Kad je pogledate imate osećaj kao da gledate kroz durbin u neki drugi svet. A u tom drugom svetu je veliko prostranstvo livada prepunih cveća omeđenih planinom. Mesto da se odmori i duša i telo. Miris zove, poljskog cveća, lekovitog bilja, i voda sa Kraljeve česme – šta više!
Odmorne i orne, nastavljamo put izletišta Vodice. A usput priroda ostavlja bez daha. Zelene boje u svim nijansama prošarane raznobojnim cvetovima, oko ne može da se nagleda. Kolima prišle, a onda lagano peške. Ili ne baš lagano. Od puta se morate spustiti do krivudavog Crnog Rzava, koji preseca travnate tepihe prošarane borovima. Mesto kao sa razglednica, netaknuta priroda, okruženo planinskim vrhovima Tornika, Čigote i Murtenice. Drveni mostić je pravo mesto za dobru fotografiju, naravno ako navatate svog fotografa. Samo pazite, put je strm da ne završite spust kao neki od nas. Za nas i ovaj dan toliko. Al´ nije tu kraj. Novi dan donosi i nove izazove.
Novi dan novi ciljevi
Isti pravac. Mi, kola, navigacija, a cilj novi – Tavničko jezero. Možemo vam reći da nam je zamalo promaklo. Mala tabla s leve strane puta, naravno u suprotnom smeru od nas i puna linija. Ali to nas nije sprečilo, žmigavac i ajmo. I odjednom puta nema – samo makadam. Navigacija neće dalje, ni napred ni nazad. Ukočila se i od nje nikakve koristi. Parkiramo auto i nastavljamo peške. Ispred nas oko 200 m stoji tabla pred usponom da je za još 200 m jezero. A uz uspon više je bilo pauza nego koraka, nekako naporno i izgleda ipak malo dalje nego što na tabli piše. Kad smo se popele do prve ravnine, odahnule smo i na samo par koraka pred nama se otvorio neverovatan prizor malog i prelepo ušuškanog jezera. Tavničko jezero se nalazi na Murtenici. Kada su pre tridesetak godina rudari završili sa iskopavanjima, planinski potok je vrlo brzo napunio okno, i stvorilo se ovo tirkizno plavo remek delo. Svako ko ga obiđe, ne propusti priliku da se okupa u bistroj i čistoj jezerskoj vodi. Sele smo uz vodu na drvenu klupu, nalaktile se na sto i zagledale u zelenu dubinu. Takve nijanse od plave do zelene boje naše oči skoro nisu videle. Uz širok osmeh i puno oko, put niz brdo nije bio nikakav izazov za nas.
U povratku ka centru Zlatibora evo i novog cilja – Zlatna gondola i već viđeni vrh Tornik. I kako to obično biva planovi se menjaju u hodu, tako i mi na prvom stajalištu iskočismo iz Gondole, i od skoro napravljenim putem, korak po korak spustile smo se do Ribničkog jezera. Kako kažu, nastalo je pregrađivanjem reke Crni Rzav kod Ribnice, za potrebe snabdevanja okolnih naselja pijaćom vodom. Ogromna brana podseća na onu sagrađenu na Đerdapu. Jezero su okružili četinari. Voda je neverovatno čista, bistra i bogata različitim vrstama ribe kao što su: klen, pastrmka, šaran, linjak, som. Kupanje je zvanično zabranjeno, mada se tokom letnjih meseci često mogu videti i brojni kupači.
A Tornik, e tu kad se popnete imate osećaj da ste na vrhu sveta. Bar nas dve. Pogled koji oko traži, a nema mu kraja i nikad mu dosta. Na svojoj visini od 1.496 m najviši vrh Zlatibora prkosi svim ostalim oko njega. Gde god stanete – razglednica, borovi, zelena trava, jezero, izmaglica u daljini i pokoji oblačić na plavom nebu koji kao da zastane da se odmori na obližnjim vrhovima. Slika u oku, slika i na aparatu, i ne slika već slike. Sve zabeleženo i zapamćeno! Čak smo i nas dve uvek rečite, nikad bez teksta, zaćutale i prepustile se ovim prirodnim lepotama. U povratku smo u tišini slagale slike protekla dva dana u albume novih uspomena. I kad smo sve ovo obišle za pun krug nedostaje još samo vožnja Panoramskim točkom. Odabrale smo kabinu boje neba – plavu, pa ipak idemo u visinu. Lagano u krug još jednom upijamo pogledom ono što su noge obišle. Nešto vidimo, nešto se sakrilo, a ima predela i vidikovaca koji su nas pozvali da ih obiđemo sledeći put. A kada vas neko pozove, red je da se pozivu i odazovete. Do viđenja, radujemo se sledećem susretu!
