Kupusnjače su otporne na niske temperature i rasad se ne pikira, jedino se objekti redovno provetravaju. Rasađuju se samo zdrave biljke s dobro razvijenim korenom, koje imaju pet-šest listova. Na lakim zemljištima valja saditi ranije sorte, dok na težim prednost imaju kasnije selekcije. Optimalne temperature za rast i razvoj ovog povrća su 15–20 Celzijusovih stepeni, a ne odgovaraju mu iznad 25.
Rani kupus ima manju lisnu rozetu, pa se sadi na rastojanju 50 h 50 ili 50 d` 60 centimetara. U tom slučaju po hektaru se rasadi 50.000–66.000 biljaka. Najčešće se sadi ručno, ujutru ili popodne, a dan pred rasađivanje parcela na kojoj će se gajiti kupus obilno se zalije. Ako se ovaj posao obavlja u najtoplijem delu dana, ili se sadi prerastao rasad, valjalo bi da se deo lisne mase odreže da bi se smanjilo isparavanje vode preko biljaka i ubrzalo ukorenjivanje. Nekoliko dana posle rasađivanja usev se pregleda i po potrebi popune prazna mesta.
Kupus traži plodna zemljišta bogata hranivima. Ipak, đubrenje se obavlja na osnovu agrohemijske analize zemljišta. Valja znati da je biljkama azot najpotrebniji posle rasađivanja, fosfor u fazi formiranja glavica a kalijum kada glavice počnu da rastu. Prosečno potrebne količine mineralnih đubriva za ovo povrće su: azota 120–130 kilograma po hektaru, fosfora 80–100, i kalijuma 130–140 kg.
Sadržaj hranljivih elemenata u zemljištu treba da bude optimalan. Kako ga odrediti. Računica je prilično jednostavna. Kada se zna da za prinos od 10 tona po hektaru kupus iznese 50 kilograma azota, 15 fosfora i 50 kilograma kalijuma, te količine za đubrenje ranog kupusa valja uvećati za dva do dva i po puta. Nije dobro ni kada postoji višak hraniva, ali ni manjak. Najgori je suvišak azota, posebno kada se pretera u prihrani u vreme zametanja glavica. U tom slučaju one pucaju. Kupus se azotnim đubrivima obično prihranjuje u dva navrata – prvi put do faze formiranja rozete – trećinom planirane količine za prihranu, i drugi put u početku formiranja glavica sa preostalim đubrivom.
R.D.J.
