Toliko puta sam vam već pisala o našim putovanjima u Vrnjačku Banju. Ona je za nas više od banje, to je naša banja. Često je posećujemo i uvek znamo da ćemo opet doći. Nema više nepoznanica. Obišle smo je celu i uzduž i popreko i okolo. Penjale se po Goču, obilazile vidikovce, isprobavale pastrmke, divile se prirodi i jezeru… A manastiri u ovom kraju, e to je posebna priča. Ne zna se koji više ostavlja bez daha. Mir, tišina, spokoj, a u svakom deo istorije, ostavljaju u nama utisnutu lepotu i toliko potreban mir trenutka.
Tako i ovaj put. Nogu pred nogu, lagano od izvora do izvora. Reč po reč, korak po korak. Usput nailazimo na tablu sa izletima. Poređani kao da nas pozivaju da proverimo da nismo nešto preskočile. I tu negde u sredini pojavio se Đunis. Ništa neobično da me ta slika nije vratila u moje detinjstvo. Koliko sam samo puta kao mala išla u Đunis. Tamo su živeli moji nana i deda. Stric se odselio sa porodicom u Knjaževac, a leto je bilo vreme kada smo se svi kod njih okupljali. Nas onoliko, a njih dvoje starina sa toliko puno energije, prosto lete po kući i dvorištu da bi nas što bolje ugostili. Sećam se ruku moje nane kako mesi testo, razvlači ga oklagijom u krug da napravi flekice sa kupusom, sveže, divne, ukusne. Volela je da pravi kolače, redom od krem puslica, pa preko, kuglica od jabuka, pišingera, grilijaš štanglica i još toliko toga. A deda, on je bio zadužen za meso i slane specijalitete. Nana bi skuvala bar tri jela pride, kao da pre toga nismo jeli, a valjda da udovolji svakom sa njemu omiljenim.
Tada smo, sećam se, išli do manastira u Đunisu ali nije bio ni blizu kako danas izgleda. Tek su ga gradili. Bila je samo stara crkva.
I kada sam na pomenutoj tabli videla manastir Pokrova Presvete Bogorodice, emocije i sećanje na detinjstvo i jedna suza u oku bile su dovoljne da se istog trena pravi plan za obilazak manastira.
Vreme nam nije išlo na ruku, vetar i kiša kao da su rešili da nadoknade sve što su celo leto propustili. Ali nas dve smo odlučnije od toga. Sele smo u auto i namestile čuvenu navigaciju i put pod točkove. Trebalo nam je nešto više od sat vremena da stignemo. Usput vreme neverovatno. Kiša počne da pada kao da ste kroz vrata ušli u pljusak, a stane čim izađete na drugu stranu. No, kako smo prilazile manastiru i oblaci su ostajali iza nas, sve više se nebo plavilo i baš kad smo stale na parking pozdravilo nas je i sunce. I prvi pogled na manastir ostavio nas je bez daha. Inače pune priče i teksta, ovog puta smo obe nemo posmatrale taj mir i spokoj koji se prostirao ispred nas. Na samom ulazu nas je monahinja zamolila, bez obzira što smo bile prikladno obučene, da obučemo suknje i stavimo marame. Svi poslušni, isti i jednaki pred Bogorodicom. Svako sa svojim mislima i molitvama.
Ispred nas crkva, predivna građevina, okolo trava i cveće, malo niže niz stepenice bunar i sveti izvor, da se umijete i popijete vodu. Mir i tišina plene i donose mir u glavi i duši.
Monahinje u svom poslu užurbano hode manastirskim dvorištem, a mi gosti u laganom hodu sa svojim mislima i molitvama. I nije slučajno što je baš tu potekao izvor sa blagoslovom Bogorodice. I nije slučajno što je dobar deo mog detinjstva bio baš tu u blizini. I isto tako, nije slučajno što smo nas dve baš u taj dan neposredno pred praznik Pokrova Presvete Bogorodice stigle na mesto gde sam kao devojčica bila.
Sve se dešava sa razlogom, pa tako i ovaj naš put. Prošli put nas je dozivao Goč i mi smo mu se odazvale, napunile smo oči lepotom prirode i pluća čistim vazduhom, a ovaj put nas je pozvala Ona i mi smo sa radošću u srcu krenule na ovaj put koji nam je doneo mir i sreću u duši.
Manastir Pokrova Presvete Bogorodice
U selu Đunis, nedaleko od Kruševca, nalazi se manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Manastir je podignut na mestu, na kome se Bogorodica javila devojčici Milojki Jocić 24. jula 1898. godine. Devojčica Milojka imala je 13 godina i radila je u polju sa svojim sestrama. Sa krčagom je pošla po vodu na izvor. Kada je stigla do izvora, videla je Presvetu Bogorodicu, koja joj je rekla da će se na tom mestu isceljivati mnogi bolesnici i da se na tom mestu podigne Crkva. Za ovaj događaj se brzo pročulo, pa su mnogi bolesni i nevoljni počeli da se sabiraju na ovo mesto, gde su se isceljivali. 1934. godine, po blagoslovu vladike Nikolaja Velimirovića, episkopa žičkog, na ovom mestu podignut je drveni hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice.
1977. godine, započeta je izgradnja velikog hrama, koji je zbog zabrane tadašnjih vlasti 1985. godine prekinuta, da bi bila nastavljena 1993. godine. Radovi su završeni 2001. godine. Hram je u potpunosti živopisan, a u kompleksu manastira podignuti su novi konaci i pomoćne zgrade. 1997. godine porušena je drvena Crkva brvnara, a na njenom mestu podignuta nova od čvrstog materijala, koja je osvećena 1998. godine, na stogodišnjicu javljanja Presvete Bogorodice. 1964. godine, odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, ova svetinja dobija status manastira, kao metoh manastira svetog Romana u Đunisu. Prva igumanija bila je Minodora, koja je u ovoj svetinji okupila veliko sestrinstvo. Ikonostas u velikoj Crkvi je rad ikonopisačke škole manastira Žiča.
