IMAMO DOBRE USLOVE ZA PROIZVODNJU GRAŠKA
Povrtarstvo u Srbiji izuzetno je važna privredna delatnost, naročito nakon naglog porasta proizvodnje u organskim uslovima. Imamo sve uslove za razvoj proizvodnje povrća: kvalitetno zemljište – posebno pored rečnih tokova, visok nivo naše struke i nauke i veliko umeće poljoprivrednika. Prilika je to za još veće prinose i prihode, za bolju zaradu žitelja ruralnih sredina, ali i za značajnije količine zdrave hrane za naše potrebe i za izvoz.
Vrlo značajno mesto među povrtarskim kulturama zauzima grašak. Pored visokih hranljivih vrednosti za ljude, ova biljka ima sposobnost da, preko kvržica na svom korenovom sistemu, zemljište obogaćuje azotom koji uzima iz vazduha. Grašak je lane kod nas zauzimao samo oko 5.000 hektara što je, za gotovo upola manje nego pre sedam godina. Zahvaljujući sve naprednijoj agrotehnici, prinosi rastu i kretali su se između četiri i pet tona po hektaru. Kakva će biti ova sezona teško je prognozirati. Evidentno je da su povrtari, već početkom marta, koristeći nekoliko toplih dana, pristupili setvi ovog povrća, prvenstveno u plastenicima i staklenicima.
Analiza zemljišta pre prihrane
– U proizvodnji graška, kao i kod drugih povrtarskih kultura, presudnu ulogu imaju plodored i korišćenje dovoljnih količina organskih đubriva, posebno stajnjaka – kaže Dr Janko Červenski, naučni savetnik u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. – Ukoliko se ti principi ne primenjuju, teško je očekivati visoke prinose, vrhunski kvalitet i dobru zaradu povrtara. Bitno je da se u zemljištu održava sadržaj humusa iz organskih materija na nivou od 3 do 3,5 odsto, što nije lako. U ovom trenutku prosečan sadržaj organske materije u zemljištima Srbije je između 2 i 2,5 odsto, sa tendencijom daljeg opadanja. Tome doprinosi i česta praksa ratara da posle ubiranja pšenice, soje, kukuruza i drugih useva biljne ostatke iznose sa njiva, umesto da ih zaoru da bi se sačuvale organske materije. Ukoliko se to ne radi, neophodno je unositi zgoreli stajnjak u količini koju je usvojila biljka ili su izneli žetveni ostaci.
Dr Červenski posebno ističe značaj plodoreda. Obično se preporučuje naizmenična proizvodnja pet kultura. Nakon zaoravanja stajnjaka tokom jeseni, na proleće prvo idu kulture koje „vole“ stajnjak. To su kupus, karfiol, brokoli, paprika, paradajz, bostan, praziluk, celer… Naredne godine se preporučuje proizvodnja povrća koji direktno ne zahteva stajnjak. To je mrkva, peršun, paštrnak, cvekla, crni i beli luk, salata, spanać. Treće godine idu poboljšivači hranljivih materija u zemljištu, kao što su grašak, boranija, pasulj i druge leguminoze. Bitno je da posle njih, na jesen, budu uneti stajnjak i odbačene mahune. Valja imati na umu da je pšenica sastavni deo plodoreda, svake treće ili četvrte godine. To je najjednostavniji trogodišnji plodored na osnovu kojeg se može utvrditi ukupna isplativost proizvodnje. Ovakav plodored ne zahteva značajnije učešće živog rada sem berbe. Bitno je da proizvođači poseduju odgovarajuću mehanizaciju, sisteme za navodnjavanje i da koriste deklarisano seme. Odlučujuće je da blagovremeno imaju ugovoren plasman sa prerađivačima u velikim trgovinskim lancima. Znatno rizičnije je oslanjanje na plasman na pijacama, iako je na njima moguća veća zarada.
Na osnovu analize zemljišta, valjalo bi uneti nedostajuće količine hranljivih materija u zavisnosti od potreba kulture koja se gaji. Praksa je pokazala da bi, tokom jesenjeg dubokog oranja na oko 30 santimetara, svake 3-4 godine, trebalo uneti prosečno 30 do 60 tona stajnjaka po hektaru. Grašak nema veće zahteva, pa dodavanje hraniva nije presudno. Ali, valja svake godine zaoravati biljne ostatka strnjina i kukuruza. Tokom proleća zemljište treba poravnati setvospremačem, drljačom ili nekim drugim oruđem, da se sačuva vlaga.
Zaštitari brinu o zdravlju potrošača
Preporučujemo domaće rane sorte graška kao što su Tamiš i Dunav. To su slatke sorte sa kratkom vegetacijom od oko 55 dana, pa se beru kada je zrno još zeleno i slatko. Kasnije gube takva svojstva. Ove sorte se seju, obično žitnim sejalicama, na 15 do 20 cm između redova, u redu i na dubini od 3 do 5 cm. Obično se koristi oko 250 kilograma semena po hektaru. Posle setve obavezno je valjanje, da bi se zemljište pritisnulo uz seme i time mu obezbedilo što ujednačeniju količinu neophodne vlage. Potom je bitno da se njiva tretira herbicidima protiv korova, u skladu sa podacima na deklaraciji, jer nema okopavanja. U zavisnosti od količina padavina, neophodno je primeniti navodnjavanje, kako bi se postiglo ujednačeno nicanje. U fazi cvetanja bitno je grašku obezbediti dovoljno vode, radi plodonošenja.
Tokom proizvodnje moguće su pojave određenih bolesti. Najčešća je pojava bolesti poput plamenjače, antraknoze i drugih, zatim insekata kao što su graškov žižak, u fazi cvetanja i plodonošenja. U izboru i primeni preparata za zaštitu neophodni su saveti stručnjaka. Posebno zato što se radi o hrani za ljude i obavezi poštovanja perioda karence.
Veliki proizvođači graška, najčešće, imaju odgovarajuću zaokruženu proizvodnu celinu od njive do potrošača, vodeći računa da zrno bude što zdravije i bezbednije. U praksi se ubrano zrno graška, odmah nakon berbe, zamrzne ili konzervira. Mali proizvođači se, obično, opredljuju za berbu zelenog graška i za plasman zrna na pijacama. Potrošači, pak, treba grašak odmah da kuvaju ili da ga ostave u zamrzivaču. Naime, posle dužeg čuvanja, šećeri u grašku se pretvaraju u skrob i zrno postaje tvrđe.
Skoro pola proizvodnje se izveze
Prema podacima Prof. dr Branislava Vlahovića, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, Srbija je 2021. godine na 5.800 hektara, uz prosek od 4,1 tonu po hektaru, proizvela 24.000 tona graška. U strukturi proizvodnje ova kultura se, sa učešćem od 1,7 odsto, nalazi na devetom mestu u proizvodnji povrća kod nas. Tada smo mlado i zrelo zrno trošili u količini nešto preko tri kilograma po stanovniku godišnje. Najveća proizvodnja je u Vojvodini 67 % , zatim u regionu Šumadije i Zapadne Srbije 17 %, Južne i Istočne Srbije 8 %, a u regionu Beograda 8 odsto. Oko 10.500 tona graška, u vrednosti od 9,4 miliona dolara, smo izvezli u 18 država u svetu, a naš uvoz je bio veoma skroman – 608 tona u vrednosti od 512.000 dolara.
Piše: Branko Krstin
