Kada razmišljam o svom detinjstvu, nekako me uvek uspomene odvedu do našeg brda fruškogorskog gde smo imali svoj voćnjak, koji nikada nismo prskali i to ne zato što je to nekoga mrzelo već zato što je u našoj kući vladalo pravilo – da ispod drveta staneš, ubereš i pojedeš. Ne čekaš da ti neko servira, isecka, opere iz deset voda, kao što danas kada kupimo voće na pijaci serviramo našem podmladku, da mu slučajno ne padne kruna sa glave ukoliko bi sam potegao u frižider po voćku.
Mogu sad da se vadim da je nekada vreme bilo drugačije, a u stvari mi smo ti koji oblikujemo nove generacije, kao što su nekada i nas, a možda je i obrnuto… Ali hajde da se vratimo u sezonu voća i to šljiva. Imali smo dve šljive, na dva kraja placa. Svaka na svoju ruku, jedna krupna cepača, a druga sitnija, po mišljenju moje roditeljke taman za slatko. Subota zarana, to je bilo pravo vreme da se šljiva bere. Nas dve, sestre po rodu i poslu, ranom zorom na autobus pa u brdo, jer tako je roditeljka izdala direktivu. Čim smo stigle, odmah po merdevine. Kreću pregovori koja se penje, koja drži korpicu. Iz ranijih iskustava, moja sestra ipak odlučuje da ovaj put ona čuva korpicu, da ne prođe kao sa višnjom. Meni drago, volela sam da se pentram po drveću, a šljive je ipak mnogo lakše brati nego višnje. Naravno mora da se bira, ne bere se redom, zna se koja valja za slatko. Mora da bude malo čvršća, taman velika da stane u jedan zalogaj. Posle borbe sa granama, pod budnim okom roditeljke prvi deo posla smo obavile. Vreme je za pauzu. E, tu nam se već pridružuje i muški roditelj koji sa velikim iskustvom gledaoca kroz više decenija, tačno bira koja šljiva može u slatko jer je njegova mama, to jest moja majka pravila najlepše slatko na svetu. Ja sam mišljenja ipak da moja mama pravi najlepše slatko, a još više najukusniji džem od šljiva, kojem sada nije vreme, ali priznajem da je i majkino slatko bilo za primer.
Zadatak muškog roditelja je bio da sa šrafcigerom, koji je mama prisvojila samo za tu namenu, iz svake šljive istera košticu. A onda, tri činije, nas tri i jedan kontrolor. Svaka činija puna šljiva, dobiješ nožić i ljuštenje može da počne. Tu je i činija sa razblaženim krečom, za koju sam se svaki put pitala čemu služi. Strpljiva je bila moja roditeljka da mi svake godine objasni kako baš u tom kreču šljiva kad se okupa, ostane čvrsta i kompaktna prilikom kuvanja. Iako ih je posle dobro ispirala, ja sam ih uvek nekako gledala sa nepoverenjem. Ali naše je bilo da čistimo, a ne da sumnjamo u višedecenijski korišćeni recept.
Kad je priprema završena, roditeljka uzima stvar u svoje ruke i počinje magija. Ubrzo iz kuhinje kreće da se širi predivan miris šljiva i karamelizovanog šećera. Kuva, meša, skida penu, isprobava na tanjiriću da li je prave gustine. Na kraju u šljive uleću kolutovi limuna za onaj poseban šmek. Moj posao je bio da skinem penu na kraju, a moja sestra je imala zadatak da pokvasi krpu i uvije šerpu u nju. Zašto je baš to moralo nismo smele ni da pitamo posle onoliko odmeravanja i zapitkivanja. Sutradan je slatko išlo u tegle, nikad prevelike, taman po proceni naše roditeljke. Sa nestrpljenjem i strepnjom smo čekale reakciju najiskusnijeg degustatora, zbog kojeg se ovo slatko i pravilo, i ocenu da li liči na ono najbolje slatko koje je njegova mama pravila. I bilo je, jer ipak se to pravilo sa puno ljubavi i po receptu koji je moja roditeljka dobila od svoje svekrve – moje majke.
