Beograđani Milica i Milivoje Čalija imali su ozbiljne karijere u značajnim srpskim korporacijama, pa posle toga i sopstvenu marketinšku firmu, dok nisu, pre osam godina, odlučili da sve što su do tada u ovoj oblasti naučili, primene na sopstveni proizvod.
Tako su nastali „Anđeli“, jednostavni i zdravi kolačići od ovsenih pahuljica, koji su neobično brzo postali pravi brend. Od njih danas prepisujemo recept – kako uspeti u Srbiji.
Mala kućna radionica
- Najjednostavnije rečeno,“anđeli“ su ovseni kolači i sad to zvuči tako jednostavno – objašnjava Milica. – Možemo reći i da su „anđeli“ danas postali brend (brend je danas tako jeftina reč), a brend bi trebalo da postoji godinama i da je to nešto prepoznatljivo, i nije samo proizvod, već nosi i vrednost i emocije kod potrošača… A “Anđeli“ to već jesu, jer naši kupci od nas ne kupuju samo poslasticu, već i emociju. „Anđeli“ se danas izvoze u zemlje regiona, ima nas na preko 500 prodajnih mesta u celoj zemlji.
Kako kaže kada je mesečna proizvodnja prevazišla dve tone mesečno, shvatili su da su prerasli malu kućnu manufakturu od koje su počeli. Ipak, kažu, i dalje imaju ručnu proizvodnju i trude se da svaki kolač, iako je industrijski upakovan, sadrži tu emociju i emociju onih koji ga prave.
Žena sa više karijera
Milica Čalija je preduzetnica i biznis mentorka. Suvlasnica je proizvodnje zdravih ovsenih kolača “Anđeli”. Deset godina karijere posvetila je velikim korporacijama gde je radila kao menadžerka korporativnih komunikacija („Jafa“) i direktorka marketinga („Fudland“). Proleća 2019. Milica je pokrenula Anđeli školu preduzetništva, pro bono edukaciju za start-apove i mlade preduzetnike.
Prvi anđeli preko Fejsbuka
- Nekako se preklopilo nekoliko životnih faktora: oboje smo rešili da izađemo iz velikih korporacija u kojima smo bili zaposleni, hteli smo da se sami zdravije hranimo, dobili smo decu (danas ih imamo troje) i to je sve ukazivalo na to da želimo da imamo sopstveni proizvod koji treba da bude zdrav – priča naša sagovornica, ističući da je brend dobio ime po nadimku kojim su zvali decu.
- U kuhinjskoj rerni krenuli smo s eksperimentima: sigurno smo ispekli pedeset tura dok nismo došli do one kojom smo bili zadovoljni, i onda smo to oglasili na Fejsbuku, iako za Srbiju nije ni tada ni sada tipično da neko kupi hranu na internetu. Prvo su to, naravno, bili naši prijatelji, ljudi koji nas poznaju, koji su hteli da podrže celu ideju. – kaže Milica. – E, kad se javila prva nepoznata osoba koja je naručila „anđele“, bio mi je signal da je to ono pravo, da smo nešto uspeli da napravimo. Znali smo da smo na pravom putu.
Milica i Milivoje išli su, kažu, malim koracima. Netipično za naše prilike, nisu odmah uzeli kredit i krenuli u veliku proizvodnju.
- Razmišljali smo da, ustvari, možemo da uzmemo kredit, da kupimo veliku peć i da krenemo u tu veliku proizvodnju koja može da napravi tonu, dve na dan, ali treba prodati tu tonu… Tako da smo prvo gradili tržište „kupac po kupac“, stvarajući prisan odnos s potrošačima. Želim da verujem da smo taj odnos i danas zadržali, i da kupac u Vršcu ili Vranju, kad kupi „anđele“, uspeva da oseti da smo i dalje neka mala porodična firma…
Kompanija sa ličnim vrednostima
Dosetka kaže da je preduzetnik onaj koji nije hteo da radi osam sati za drugoga, pa sad radi 18 sati za sebe. Ponekad to i stvarno jeste 18 sati, ali nekad sam sebi možeš da daš slobodan dan, ima tu i prednosti i mana… Najveća prednost jeste ta sloboda, ali to nosi i odgovornost koju nije svako u stanju da ponese.
- Od početka smo hteli da napravimo kompaniju koja će da nosi naše lične vrednosti, gde ćemo da se osećamo kao ljudi i gde ćemo zaposlene da tretiramo kao ljude i da im prosto bude drago da dođu na posao… Jednostavno, od zaposlenih ne tražimo da rade nešto što i sami ne radimo ili smo to nekad već radili.
Na pitanje koliko prethodno iskustvo u marketingu pomaže u stvaranju i plasiranju sopstvenog proizvoda, Milica kaže:
- Toliko danas imate malih firmi širom naše zemlje, imaju odličan proizvod koji naprosto nije našao put do kupca zato što ili nije na pravi način upakovan, da stvarno pokazuje vrednost onoga što je unutra, ili nisu našli način na koji mogu da dođu do kupaca… Moje iskustvo u marketingu veoma je vredno i važno, a to se, kao i sve veštine – uči. O’Gilvi, koji se smatra jednim od osnivača marketinga, rekao je: „Koliko god da imaš dobar proizvod, bez marketinga, to je kao da namiguješ zgodnoj devojci u mraku.“ Ti znaš šta radiš, ali ona o tome nema pojma!
Tvorce popularnih ovsenih kolačića pitamo kako je uopšte biti preduzetnik u Srbiji, šta im je u tome lepo, a šta najviše smeta.
- Ne postoji zemlja gde možeš samo da radiš a da to nema veze sa zakonima, propisima i porezima, pa zato mislim da je isto raditi u Srbiji i u nekim drugim zemljama – tvrdi Milica Čalija. – U Srbiji je možda teško što smo mi tržište dosta osetljivo na cene… Nažalost, kupovna moć nije bogzna kakva, a kako su „Anđeli“ premijum proizvod, izrađen od stvarno kvalitetnih sirovina, onda je i naša ciljna grupa neko ko bi morao da ima malo veću kupovnu moć ili svest o tome da novac treba da usmeri na kupovinu zdravog proizvoda.
- Inače, u Srbiji se daju i podsticaji za razvoj novih firmi, stvarno postoji dosta načina da se čovek snađe i finansira, ali mislim da je u svemu tome ključno da se mora mnogo raditi i verovati u to što radiš i onda ti neće toliko biti važno okruženje u kojem radiš.
Početak biznisa u par koraka
-Najpre smo dugo razgovarali o tome šta želimo da radimo u životu. Složili smo se s tim da želimo da imamo proizvod, ne uslugu. Želeli smo da doručkujemo ovsene pahuljice jer su zdrave, ali nama nisu bile dovoljno ukusne. Pokušali smo da od tih zdravih pahuljica napravimo zdravi kolač, ali ne takav da ga, eto, pojedete na silu zato što je zdrav, već i sjajnog ukusa. Za tim ukusom tragali smo u sopstvenoj kuhinji nedeljama, jedući samo kolače – priča Milica. Potom smo izračunali koliko nas je takav kolač, od prvoklasnih sirovina, koštao, i shvatili da postoji ekonomska računica da tu deliciju ponudimo i drugima. Anđeli su nastali u proleće 2012, izašli su iz naše kuhinjske rerne. I dugo smo ih tu pekli. U početku sam ih pekla kasno uveče i noću, lišavajući se spavanja, dok deca spavaju. Potom su nam se pridružile dve prijateljice moje mame, fine tete u penziji, s kojima sam bukvalno ceo stan prekrivala čaršavima i na kojima su se Anđeli hladili. Najveća frka bila je vratiti sve u prethodno stanje pre nego što se deca vrate iz vrtića.
Sećam se da nam je prva investicija bila kupovina tri nova pleha. „Ozbiljne“ narudžbine su bile kilogram i po za jedan dan. Danas to deluje smešno u odnosu na to koliko proizvodimo, ali je sjajno podsećanje na to gde uporan čovek može da stigne, idući dečijim koracima. Našu poslovnu avanturu počeli smo s početnim kapitalom od 300 evra. Smatrali smo da posao sȃm mora da kreira obrtna sredstva, jer u suprotnom to nije dobar posao.
A. Đivuljskij
Dobro jutro broj 575 – Mart 2020.
