Došavši u situaciju da mora svojom zaradom da popuni kućni budžet Vranjanka, Ana Tasić, je odlučila da počne da mesi i prodaje taranu, domaću testeninu. U ovaj posao je ušla bojažljivo pitajući se da li će moći da nađe kupce, a da nije imala razloga za brigu shvatila je tek kada su mušterije počele da se vraćaju sa porudžbinama.

Ana taranu mesi ručno i to na način na koji su to vekovima radile  žene u njenom kraju. Ovako napravljena tarana ima poseban ukus, a ona je pravi tako što umesi testo od pet kilograma brašna, trideset jaja, soli po ukusu i kisele vode.

– Testo je gotovo tek kada mešenjem postigne izvesnu tvrdoću. Tada ga prekrijem mokrom krpom da ne uhvati koru i ostavim da odmori desetak minuta. Kad odstoji onda od celog testa napravim trideset omanjih kravajčića, koje potom, pošto ih dobro pobrašnim, oklagijom pretvorim u isto toliko kora – priča Ana.

Dok ih suče, naša sagovornica, ne dodaje nimalo brašna nastojeći da od svakog dobije tanku koru, čiju sredinu oštrim nožem iseče na trake, namota na oklagiju i položi na čiste čaršafe rasprostrte na suncu.

– Kada ovako osušenu taranu sakupim u čaršaf ostavim je još dva dana da se dosuši, a posle toga je dostavljam mušterijama – priča Ana.

Kruna Anđelković iz, Buštranja, pak ističe da taranu mesi od svoje petnaeste godine i da se u njenoj porodici pravila sa sirupom od paradajza, ali i od ceđi.

 – Ceđ smo pravili tako što bi u uzavrelu vodu sipali malo pepela, a patom ostavili da se ohladi. Tečnost bi zatim procedili kroz gustu cedaljku i njome zamesili testo za taranu – priča Kruna ističući da se ovako pripremljena tarana najviše jela u vreme posta.

Tarana se u vranjskim porodicama jela i uz sarmice od mladog vinovog lista i leti i zimi, a da bi mogle da ih prave i u zimskim mesecima domaćice su ih leti stavljale u teglu, zalivale vodom koju bi prokuvale sa solju na šporetu, a potom zatvarile poklopcem i ostavile u podrum do upotrebe.

Tekst i foto: Gordana Nastić