U Srbiji postoji put vina, a za one koji ne znaju postoji i put meda. Do najmedenijeg sela u našoj zemlji, stiže se trasom preko Salakovca, Malog i Velikog Crnića, Batuše, Kališta, Velikog sela, prolazeći pored gastarbajterskih kuća čuvanih nezaobilaznim sokolovima, lavovima, konjima od belog mermernog kamena, gde su roletne spuštene i dižu se jednom godišnje kad su odmori, gde starci žive čekajući mlade, gde je sve veće i bolje od komšijinog. To najmedenije selo, neobičnog imena Kamenovo, dočekalo nas je raširenih ruku, mada bolje je reći raširenih krila. Pčelinjih. Na samom ulazu je znak dobrodošlice, a u centru spomenik pčeli. Košnice na svakom koraku, ispred dvorišta do magistralnog puta načičkane jedne preko puta drugih, tezge sa proizvodima od meda. Svega ima, od polena, propolisa, perge, medenih kolača, medene rakije, fito terapeutskih proizvoda, pa do drvnih kašičica. A sve je počelo, po predanju, još u vreme Turaka, kada je selo harač plaćalo u medu.
– Priča se da su sa gajenjem pčela počeli prvi monasi u manastiru Vitovnica i to preneli i u naša sela. Zato i mislimo da je ovde pčelarenje krenulo od 14. veka, čak i da nije, znam da su moji pradedovi i njihovi pradedovi imali košnice – priča vlasnik pčelinjaka Jeremić, navodeći da u Kamenovu postoji oko 3000 pčelinjih društava i da na svakog stanovnika dođe bar dve košnice.
– Mi smo rekorderi u Srbiji i po broju košnica i po proizvedenom medu. Pre desetak godina imali smo oko 150 tona meda, mada je ova godina podbacila i mislim da će i ubuduće biti veoma teško jer se klima menja, a pčelarstvo je jedna od najosetljivijih grana privrede – zaključio je pčelar. Dok priča, oko njega radilice zuje, sleću na zaštitnu opremu, poslu nikad kraja jer živi u Kamenovu, a Kamenovo je selo pčelara.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
