Nekada se u bezmalo svakoj seoskoj bašti mogla videti biljka čiji su se žuti, bogati cvetići kočoperili na letnjem suncu. Iako je bila skrajnuta u ćošak, nikada nije ostajala neprimećena. Reč je o kantarionu (Hypericum perforatum), višegodišnjoj zeljastoj biljci iz porodice Hypericaceae. Može da poraste u visinu do 70 cm, a za zemljište se drži solidno razvijenim korenom, iz kojeg izrasta stablo koje se pri vrhu grana.
Piše: Svetlana Mujanović
Lekoviti su cvetovi i listovi. Stabljike su tvrde s crvenkastim primesama i nemaju lekovita svojstva. Listovi su ovalni, jajoliki, nemaju peteljku, dugi su dva – tri centimetra, a kada se podignu prema svetlosti, izgledaju pegavi. Pege potiču od malih depoa eteričnog ulja i smola, i od crnkastih tačkica, koje su uljane žlezde. Žuti cvetovi su na vrhu stabljike i sa donje strane imaju crne tačke.
Od eteričnih ulja do aminokiselina
Kantarion raste i u prirodi kao samonikla lekovita biljka i obično se može pronaći po suvim brežuljcima, na sunčanim livadama, pustom i neobrađenom zemljištu, rubovima šuma, ali se i gaji po baštama. Cveta od maja do septembra. Za lek se, u vreme cvetanja, skupljaju samo cvetovi i listovi.
U svakom kraju on ima svoje, odomaćeno, narodno ime. Poznat je kao gospina trava, bogorodičina trava, gospin cvet, gorac, strašno zelje, kantarijon, gospino zelje, ivanje zelje, pljuskavica, šenjanževka, žutenica, gorač, ovnika, krvavac, gorčac, žuta metlica, žuti kantarion, žućenica, zasekliva treva, zaseknica, zvekac, zvončac, marina ručica, ženska kantarija , smaknež, smicaljka, tantur, trava od izdati, trava od posjeka, trava od poseke.
Svejedno kako ga gde zovu, u narodu se od davnina cenio i upotrebljavao.
U njemu ima eteričnih ulja oko 0,2 %. tanina oko 10 %, flavonoida (rutina, kvercetina), smola i hipericina – kantarionove crvene boje koja je njegova karakteristika. Sadrži i gorka jedinjenja, etarsko ulje, belančevine, pektin, aminokiseline (GABA) i floroglucinske derivate (hiperforin).
Za uboje i rane, protiv reume, kašlja, astme
Lekoviti nadzemni deo biljke, herba, ili cvet s listovima, osušen se upotrebljava za pripremu čaja, dok se od svežih cvetova, koji mrvljenjem puštaju crveni sok, priprema uljani ekstrakt. Na prvom mestu koristi se za negu i zaštitu kože u kozmetici i medicini (masaže, suva koža, ragade, ljuskava koža, zaštita od zračenja i sunčanja, prištevi, akne, čirevi, opekotine). Služi i za obradu rana koje krvare, hematoma, lečenje povređenih mišića, otoka od udaraca, uganuća i iščašenja, mnogobrojnih reumatskih oboljenja kao što su zapaljenski reumatizam, degenerativni reumatizam – artroze kukova, kolena, ramena, metabolički reumatizam, giht, kod bolnih ramena i krsta – lumbago. Koristi se za lečenje sluzavosti pluća, grčeva u stomaku i želucu, zgrušavanja krvi, bolesti bubrega, jetre, slezine i mokraćne bešike. Naročito se preporučuje kod nekontrolisanog mokrenja. Pomešan sa drugim lekovitim biljkama, odlično je sredstvo za lečenje zastarelog kašlja i astme.
