Насловна РАЗНО Карин салаш живи пуна два века

Карин салаш живи пуна два века

41

Горе и небо и земља, пси и мачке лењо се излежавају у хладу ораха, осим топлог ветра и шуштања лишћа не чује се ништа, а напоље излази само ко мора. Врућина се осећа на земљи, у ваздуху, у ноздрвама. Врео летњи дан тешко да ће измамити човека да се отисне друмовима који пресецају Панонију. Али, помисао на пространство, хлад испод дрвета, шаренило и мирисе цвећа, траву по којој се гази као по персијском тепиху, довољни су мотиви да се крене на пут. Пут ка Карином салашу, аутентичном, салашу који пуна два века живи своју причу. Неколико генерација породице Нићин у њега је улагало, одржавало га и прилагођавало га времену у којем су живеле и живе истовремено чувајући га од истог тог времена. Оно што га је 200 година кактерисало је заокружена прича од примарне производње до готовог производа. Данас је његов готов производ туристичка понуда.

А све почиње од 100 кастарских јутара плодне бачке земље на којој се претежно узгајају ратарске културе. Окућница, како је то увек и бивало на салашима, резервисана је за воће и поврће. Пре две године подигнут је и виноград, домаћини очекују да ће се гроздови преточити у прво вино за годину дана па ће бит капи добродошлице заједно са воћним ракијама које грејати душу посетиоцима. А невелики воћњак у потпуности задовољава потребе како домаћина тако и њихових гостију па сем ракије буде ту и домаћег пекмеза, слатког, сокова…

-Нашим гостима је све интересантније да њиме прошетају, седну на траву и тако бетон и вишеспратнице замене сасвим другачијим дожђивљајм у којем се чује зујање инсеката и цвркут птица.  Крушке, јабуке, вишње, дуње… од свега по мало је ту, онолико колико је потребно да послужимо госте и да се ми засладимо, почиње причу о Карином салашу ПР Николина Ћулибрк.

Она каже да ће они који очекују да на овом салашу пију газиране и друге индустријске сокове вероватно бити помало разочарани. Овде се негује другачији концепт живота који се разликује од класичне кафане.

-Ми заправо организујемо team building и наравно да ћемо обезбедити оно што гости захтевају али, у нашој првој постави су сокови од зове, вишње и другог воћа. Наш концепт је: понудити оно што сами произведемо. Људи имају све веће прохтеве, зању шта хоће, укуси су све истанчанији па је већина наших гостију одушевљена нашом понудом. Ако нешто немамо, имају наше комшије. Међусобно се испомажемо – каже Ћулибркова.

Прича Кариног салаша је атипична, почевши од његовог имена.

-Салаш је регистрован као сеоско туристичко домаћинство. Акценат је на тим билдингу јер нам више одговара организација боравка мање групе људи. То значи да доласку предходи најава, договор гастрономске понуде, време доласка и одласка, послужења ручка… Немамо класичну салу за прославе, а с друге стране имамо доста простора на отвореном тако да се у склопу тим билдинга могу организовати различити садржаји и активности. То могу бити стрељаштво, кување пива, квизови и слично. Људи из ове сфере су нас препознали па смо им често домаћини. Ми смо добро позиционирани јер је салаш на излазу из Србобрана и путу ка Бечеју. Близина магистралног и аутопута је плус за нас па смо близу гостима из Новог Сада и Београда те компаније из ових градова највише организују тим билдинге за своје запослене. То су групе од 20 до 50 људи, објашњава Николина.

Она каже да се поред тим билдинга организују и различите прославе по garden party принципу који пружа опуштеност и родитељима и малишанима који могу да потрче и играју се лоптом или на неки други начин. Није обавезно седење на столици, гости се могу пружити на лежаљци или простртом ћебету на једном од многобројних травњака. Овде се труде да сваком госту пруже доживљај, а управо он је есенција за којом жуди сваки туриста. Прича Кариног салаша је сама по себи доживљај, почев од пута оивиченог дрворедима који води до улазне капије па до његовог имена. Некада се звао Салаш Раде Каре. Кара је, како се то у Војводини каже, шпицнаме породице Нићин. Њега је у мираз донела чукунбаба данашњег власника. Овај надимак временом је поједностављен. Свака генерација уткала је у салаш део себе, па тако и чувени кардиоваскуларни хирург проф. др Светозар Цвета Нићин. Данас салаш припада Радивоју и Марији Нићин и њиховим двема ћеркама, па је прилагођен потребама породице.

-Туризам није наша искључива делатност. Ми имамо економско двориште с пољопривредном механизацијом тако да свака прича започиње управо у дворишту из којег се иде и њиву и у које се опет враћа. На њивама се смењују соја, кукуруз, јечам и пшеница. Од прихода из ратарства салаш се још увек издржава. Преплиће се ту и туризам али, салаш мора да се издржава од земље и од њиве, ни од чег другог. Такав концепт салаша одувек је био, а код нас је и дан данас, каже Николина Ћулибрк.

А да све што земља пружи зврши на столу заслужна је породица али и вредне жене из Србобрана које прискачу у помоћ кад год је то потребно. За то су неопходни башта, воћњак, поуздан рецепт који се преноси са генерације на генерацију, смедеревац и вредне руке. Шпорет смедеревац је незаобилазан за припрему варива, гулаша, перклета и других ђаконија, без обзира на то које је годишње доба и сваки ручак скува се на њему, па и кад летња температура премаши 40 степени.

Салашарска прича не може бити добра без животиња. До пре неколико година постојала је фарма свиња. Тај простор сада је преуређен и прилагођен је коњима.

-Имамо наше коње па су код нас чести гости људи који воле да јашу и које занима коњарство. Такође имамо и пансион за коње у којем се 24 сата дневно бринемо о овим племенитим животињама. Имали смо школицу јахања али, нажалост, не можемо сада на пронађемо линценцираног тренера. Салашари се међусобно испомажу и код других послова јер је све мање људи који желе да раде на салашу. Имамо нашу уиграну екипу, а по потреби сви ускачемо и радимо. А салаш нема радно време, не познаје празнике ни слободне викенде прича Ћулибркова.

Радост изазова чињеница да се на салашима око Србобрана све више враћа живот па је и туристичка понуда велика. А конкуренција је увек добра јер неко има леп хлад, неко леп сок, воћњак… није важно шта, битно је да салаши живе.

Текст и фото: Јасна Бајшански