Već na prvom koraku uhvatila me je jeza. Onaj neprijatan osećaj iščekivanja šta se može desiti. Na samom ulasku u dvorac Bisingen u selu Vlajkovac kod Vršca, neko bi odustao. Ruinirana zgrada nekada oker boje, na pola otpale fasade, izvaljenih očerupanih prozora, sa razvaljenom kapijom od kovanog gvožđa, na kojoj je prelepa kruna izbledela od godina i neodržavanja, stoji nepouzdana, preteći svakome ko pokuša da naruši njenu privatnost. Vide se ostaci nekadašnje lepote i, za to doba kada je podignut (1859.), izražene elegancije.
Nekako uđoh, dok mi ruke podrhtavaju, a dah je kratak od memle i ustajalosti. Nije toliko mračno, ali je sama atmosfera gora od mraka. Naspram mene stepenište, ogledalo očiglednog bogatstva, koje nikuda ne vodi. Stoji na pola nečega, nekog podestala koji je vodio na dve strane sprata. Preko njega gomila šuta, ono što nisu srušile godine srušili su i opljačkali ljudi. Jedino kovani gelender i dalje stoji netaknut. Ispod, s leve strane stepenice se spuštaju u podrum, za koji ću samo naslutiti kako izgleda.
S desne strane od ulaza izvaljena masivna bela drvena vrata, i dalje čvrsta, polomljena stakla, kako koji korak napravim krckaju pod nogama, plafon pao, kroz ono što je nekada bio pod vidim nebo. Tamo nema prolaska. S leve strane mrak. Uzak hodnik na čijem kraju stoji merilo modernog doba – tabla za struju izvučenih tankih žica, sa još prisutnim osiguračima.
Dok hodam pričam, ne zato što želim, već što hrabrim sebe da idem dalje. S jedne strane hodnika tri i sa druge tri prostorije. U prvoj, kao i u dobrom delu zamka, nema dela krova, ni plafona između spratova, a ni zidova između soba. Grede vise negde u međuprostoru prošlosti i sadašnjosti, rekla bih da je tu bila kunjiha. Jedine su prostorije sa tragovima pločica po zidovima. Sledeća, bliže izlazu ima drveni pod. Široke daske, preko kojih je prošlo mnogo preratnih i posleratnih koraka (austrougarska plemićka porodica Bisingen-Nipenburga (Bissingen–Nippenburg), koja ga je držala u posedu do Drugog svetskog rata, je proterana zajedno sa drugim Nemcima južnog Banata) čuvaju tajnu bogate grofice Georgine Močonji, koja je dvorac dobila u miraz.
Preko puta ista takva soba, sa istim takvim daskama upalim u zemlju, razbijenih prozora, kroz koje uleću ptice ostavljajući tragove svakog svog preleta. Ne znam više šta osećam, zemlju, memlu, miris decembarske hladnoće, ne vidim dobro kuda gazim prolazeći iz jedne u drugu prostoriju, ali nešto me vuče dalje. U svemu tome razvaljenom, ružnom, polupanom, punom razočarenja, ipak ima toliko lepote.
Žute još dobro očuvane podne pločice, štokovi čvrsti kao da su tek stavljeni, cigla prava jaka austrougarska, gelender na stepenicama od ručno kovanog gvožđa, kako su samo tadašnji majstori znali da urade, ulazna vrata u lukovima kao i prostor u samom lobiju.
– Ajmo sad napolje, da prođemo iza. Ima još jedan ulaz – zove me prijateljica, prenuvši me iz misli. Lagano, preko istog ono stakla, gledajući da nešto ne oštetim, mada je sve već toliko oštećeno da popravke nema, izađoh napolje. Udahnuh vazduh, udahnuh sadašnjost. Prođosmo sa te zadnje strane. Jedno staro golo drvo, u njemu kao i u dvorcu davno života nema, stoji naspram zdanja. Iznad samo mutno, hladno nebo nadleću vrane. Sve je kao u filmu, još samo čekam da se obruše, pa da bude bežanija kao u „Pticama“. Krenusmo u kola, što je sigurno sigurno je. Ionako je ulaz bio zabranjen.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
