Kelj (Brassica oleracea var. sabauda) je dvogodišnja biljka iz porodice krstašica. U svetu je veoma cenjen i tražen, dok je kod nas manje omiljen, iako postoje idealni uslovi za uzgoj. Po izgledu kelj najviše podseća na kupus. Neretko se kod nas ove dve vrste povrća pomešaju, ali listovi kelja su naborani i ne prijanjaju najbolje jedan uz drugi, te je u tome najveća vizuelna razlika. Ona se najbolje primeti kada se kelj raseče na pola. Unutrašnji listovi kelja su žućkaste boje, a spoljašni su zeleni i nalaze se na kratkim drškama ili su sedeći.
Iako je bogat vitaminima i mineralima i ima puno benefita za ljudsko zdravlje, kelj nije omiljen kod ovdašnjih potrošača kao ni kod naših baštovana. Naviku da kelj koriste u ishrani na ove prostore doneli su doseljenici iz Hercegovine i Dalmacije i u njihovim baštama se ove biljke redovno mogu videti od proleća do kraja zime pa i narednog proleća. On se u ishrani koristi kao kupus ili raštika, ali se na raznovrsnije načine priprema.
Podnosi mraz i zimu, sušu i vrućinu
Kelj se lakše gaji nego kupus, jer bolje podnosi zimu i mrazeve, ali i visoke temperature, pa i sušu. Zato je preporučljivo da se više gaji u toplijim krajevima, gde bez problema može da prezimi. Za razliku od kupusa, kelj ne može da se kiseli, niti da se od njega napravi sveža salata, a postoje kultivari koji ga zbog svog dekorativnog izleda, gaje kao ukrasne biljke.
Ovo povrće može da se sadi tokom cele godine. Sve zavisi od sorte, odnosno od dužine vegetacije. Tako se rane sorte sade na razmak 40 x 40 cm ili 50 x 50 cm, a za robustnije razmak je i do 65 x 50 cm. Kada se gaji iz rasada, može se sejati u martu i aprilu u različitim vrstama zaštićenog prostora, da bi se rasadio u aprilu ili maju za letnju, odnosno jesenju potrošnju. Međutim, u našim uslovima za zimsku proizvodnju najbolje je ako se seje krajem maja, a rasađuje krajem juna ili početkom jula. Za ranu proizvodnju se seje u novembru ili decembru u tople leje ili grejane plastenike, a rasađuje posle 30 do 35 dana.
Ukoliko se odlučite da gajite kelj na okućnici za lične potrebe, potrebno je da ga posadite tako da se nađe u zavetrini, jer se može desiti da jak vetar obori pojedinačne stabljike. Zato uz biljku možete da postavite potporni štap. Takođe, morate imati u vidu da ovo povrće voli osunčano ili delimično osunčano, plodno, humusom bogato, srednje teško, peščano, ilovasto, blago kiselo, duboko baštensko zemljište.
Iako se tvrdi da kelj može da uspeva skoro na svakom zemljištu, ono mora da je strukturno, da dobro propušta vodu i vazduh, da je duboko i da je blago kiselo sa pH 6 do 6,5. Za vegetativni rast biljke optimalna temperatura je od 15 do 20 °C. Biljka prestaje da raste na temperaturi preko 25 °C, a kada uslovi ponovo postanu povoljni, rast će se nastaviti. Ipak, najviše mu prijaju parcele obilno obogaćene zgorelim stajskim ili sličnim organskim đubrivom. Tlo mora biti takođe dobro snabdeveno azotom, fosforom, kalcijumom i drugim hranljivim materijama. Posebno se kontroliše kalijum, da bi prinos bio dobar, glavice zdrave i prijatnog mirisa i ukusa.
Obavezni plodored i zalivanje
Vrlo bitna stvar je da kelj traži striktno poštovanje plodoreda. Barem tri godine na istoj parceli ne bi valjalo da su gajene biljke iz porodice kupusnjača. Dobre pretkulture su sve mahunarke, krompir, krastavci i strna žita, a on je dobra pretkultura za svo povrće, jer ostavlja malo korova i dosta organske mase.
Na početku mladi rasad treba zalivati redovno, dok ne ojača. Ako je suša, valja ga zalivati svako veče. Kasnije, kada ojača, navodnjavanje se proređuje. Pre rasađivanja u zemljište treba dodati što više zgorelog stajnjaka kao i NPK đubrivo u kojem je odnos hraniva 12:11:18 (naglasak na kalijumu). Treba dodati i MgO ili neku sličnu kombinaciju koja uključuje kristalno đubrivo. Prihranjuje se 10 dana od presađivanja, a ako se na parceli koristi sistem navodnavanja kap po kap, prihranjuje se kroz sistem dva puta nedeljno. Kada je u pitanju kelj koji se gaji na polju tada se biljke prihranjuju tri puta, obično pred kultiviranje, da bi se hraniva unela u zemlju. Prihrana prestaje kada glavice zatvore redove.
Na malim površinama, u baštama, može da se bere sukcesivno, od oktobra pa sve do januara, a ako nema golomrazice i do proleća, tako što se od dole pa na gore listovi po potrebi odsecaju, a stabljika se ne dira. Na velikim površinama kelj se bere jednokratno u novembru, a najčešće ručno odsecanjem ili kidanjem glavica, iako u svetu postoje i uređaji za mašinsko ubiranje. Prinosi su najčešće od 10 do 15 t / ha. Osim glavica, za ljudsku ishranu mogu da se koriste listovi, a posebno su visokog kvaliteta posle mrazeva. Sve što ostane na njivi može se iskoristiti kao hrana za stoku.
Piše: Svetlana Mujanović
