Da li je vredelo preći 130 kilometara da bih pojela jednu kobasicu? Hm, neko bi rekao ne, ali jeste. Već na samom ulasku u prostor ispred Slovačkog doma, krčkaju, cvrče, sveže pečene, poljute, ali ukusne kobasice. Samo na jednom mestu, valjda da ne bi bilo konkurencije, a ni cena im nije jaka – 350 dinara, sa svim dodacima koji uz nju idu.
Oko štanda gužva, ne može se ni slikati na miru, a dim ulazi u oči, uši, puši se glava. Od trubača ne čuješ šta te prodavac pita, ni koliko da platiš, samo daješ pare i čekaš kusur i kobaju.
U sali, gde je zvanični deo, gužva, harmonike, orkestri, „Ej samo da mi je hladne vode sa Romanijeeeee“…i opet ne čuješ cene, jedva vidiš gde hodaš, ali uživaš u pesmi, kitiš muziku novcem jer te pesma pogodila, meziš sa lokalcima, izbegavaš alkohol, jer ipak je to radno mesto.
Prošetavši shvatam da su cene kulena, kobasica, slanine, sira, prilično jake, jače nego prethodnog vikenda u Belom Blatu. Ipak, nema veze, atmosfera je odlična a i kobasice ne zaostaju.
Z.D.
