Насловна ТЕМЕ ГЉИВЕ Корак даље од шампињона – лисичарке и вргањи укусни и здрави

Корак даље од шампињона – лисичарке и вргањи укусни и здрави

256
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Вргањ (Boletus edulis) је једна од најпознатјих и најквалитетнијих печурака. Називају га и медведара, дедец, гујара, змијара… Припада групи гљива у којој нема опасних отровница. Добро је познат, а и лако се проналази. Шеширић младих је полукугласт, а касније се шири и има издигнут обод широк од 10 до 20 центиметара. Боја му се мења у зависности од станишта, и то од беличастожућкасте до тамносмеђе. Шеширић је на сунцу тамнији, а у хладовини светлији, што понекад збуњује гљиваре, посебно почетнике.

Месо је чврсто и збијено, бело, пријатног мириса који подсећа на воће, а укус на орахе. Назив „краљ печурака“ вргању у потпуности одговара, пошто је права посластица за гурмане.

Лисичарка (Chantarellus cibarius), уз вргање и смрчке, припада најомиљенијим деликатесним и гљивама за дијеталце. Позната је и као жутица, глоговача, лисјача, лисичица, папрењача, папрењак…

Расте појединачно или у групама. Има доста чврст шеширић широк до седам центиметара, жут као жуманце и увијених ивица. У каснијој фази развоја добија левак вијугавог и српастог облика. Бледа дршка је при дну сужена и месната. Јавља се у неколико форми које се разликују по боји, величини…

Ова печурка обилно рађа. Довољно је да се нађе једна па да сакупљачи знају да их је у близини још, те да њима могу напунити корпу, али и да их на истом месту могу пронаћи и идуће године.

Мирис плодоносног тела је пријатан, подсећа на кајсију, али је укус мало љуткаст. Садржи до 90 процената воде. Значајна је због минералних соли и каротена од којег настаје витамин А, познат по спречавању ноћног слепила. Садржи и хитин, несварљиви полисхарид који у цревима упија знатне количине масти. То лисичарку сврстава у дијеталну храну.

Разликује се од других самониклих печурака по томе што може дуго да сачува свежину.

Двојници лисичарке

Лисичарка лако може да се замени с другим врстама из истог рода. Најчешће је то жута трубача (Cantharellus luitescens), која има тамнији шеширић. Јестива је, укусна, али не као права лисичарка.

Лажна лисичарка (Hygrophoropsis aurantiaca) је такође јестива, али без изразитог мириса. Расте на корењу четинара.

Изврнута грлашица (Clitocyce inversa) има нешто светлије листиће у односу на наранџастосмеђи шешрић и мирише на анис.Танко и чврсто месо је јестиво. Дно дршке покривено је белим нитима мицелије.

Најопасније је заменити лисичарке с отровном заводницом (Omphalotus olearius). Ова печурке је много већа, има листиће и расте у великим жбуновима. Највише јој одговарају пањеви листопадног дрвећа.