Ovih dana dok smo boravili u Vrnjačkoj Banji uživajući u lepotama banjske Promenade i ispijajući vodu sa izvora, sve korak po korak, u glavi se iskristalisalo – idemo na Goč. Toliko puta smo bile ovde i nekako okolo naokolo sa svih strana, do Pleša i restorana Salus na domaći sok od maline i preukusnu planinsku pastrmku. U blizini je manastir Svetih Kozme i Damjana, lep, divan, miran i tih. Kad smo ga mi obišli oko nas se motalo oko 5-6 malih mačića sve jedan lepši od drugog. Manastirska crkva predivno oslikana, a sveće izrađene ručno od pravog pčelinjeg voska.
Ali danas smo krenule na drugu stranu. Da vidimo jezero Selište. Put kao put. Bacala nas navigacija gde je htela, ali nas dve smo se oslonile na stanovnike i eto nas pred jezerom.
Selište predstavlja akumulaciju i branu izgrađenu na reci Zagrži, levoj pritoci Rasine. Izvor ove reke se nalazi južno od Golog brda, a ušće u Rasinu u Mitrovom Polju, na 650 m nadmorske visine. Akumulacija je smeštena na 963 m nadmorske visine. Brana se nalazi na strani Goča koja pripada opštini Vrnjačka Banja, odnosno na njegovoj južnoj strani, na mestu gde se spajaju Goč i Ravna planina. Nastalo je i opstalo zahvaljujući velikom broju potoka i malih reka, koji se ulivaju na tom mestu.
Ono što nigde nećete pročitati jeste osećaj kad ste stali ispred jezera. Nedirnuta priroda, šuma svuda oko nas, a ono prkosi čistom vodom punom velikih riba i gomilom punoglavaca koje smo zatekli na obali. Tišina, koju niko ne remeti, ni ljudi ni kola. Svi koji smo se tamo našli, delimo deo lepote i beležimo ga u oku. U vodi se ogledaju i prave važna okolna brda, nebo i po koji oblačić, a zimzelena šuma svuda okolo širi svoje grane i opija mirisom.
I nije nam se ni kretalo dalje. Ali proučavajući mapu vidimo baš tu, nedaleko od nas vidikovac Krst. I tako opijene prirodom odlučimo da je to za nas. Parkiramo auto i krenemo pešačkom stazom. Piše na znaku 1123m, 25 minuta. Da, za planinare sitan zalogaj, a za nas, da smo mlađe, rekla bih mladost ludost, ovako… Bodreći jedna drugu, uz uzdahe i predahe i mi smo se popele. Izljubile se i čestitale u čvrstom zagrljaju na podvigu. I znate, šta, vredelo je! Puca pogled, a oko traži još. Mi smo iz ravnice, navikle na ravno i polako, a ovo je bilo ozbiljno testiranje za nas dve. I još postavili drvene merdevine na osmatračnici da se još malo podigne i pogleda. Ko se kako popeo, biće za drugi put. Slika i prizor, zlata vredni. Umor je nestao, osmeh ozario zadihana lica. Nizbrdo je bilo mnogo lakše. Ceo put smo razmenjivale utiske uspona, videle gomile divnih i čistih šišarki, poneki brest se uglavio tu da upotpuni vazduh borove šume. Srele smo mnogo mladih, malih i starijih usput, svi tihi uzbrdo, a nasmejani i razgovorljivi niz breg kako i dolikuje.
Za jedan izlet dovoljno. Domaći sok od maline, a ostalo po želji. Lepota gočkih brda je neverovatna, toplinu i dobrodošlicu koju nam je sa svojim raširenim rukama pružila pamtićemo još dugo. Sledeći put nas dve idemo na drugu stranu, a vi proveriti ovu našu, ako se nađete u ovom zelenom i divnom delu Srbije.
