Krajputaš je bio prizivnik dušama poginulih da mogu lakše da se vrate svojim kućama iz nedohvatne daljine u kojoj su postradali – na ratištu, u maršu, koloni, bolnici, od gladi i nevremena… Mnogima se i ne zna grob, ali krajputaš je više od toga – živa kamena duša. Zahvalni potomci su osećali duhovnu potrebu da svojim svetlim precima prihvate dušu i da ona progovori rukom veštih majstora klesara.
Ovako o tim spomenicima naše prošlosti, još živim krajputašima kosjerićkog kraja, gde su u priličnom broju sačuvani, piše u upravo objavljenoj knjizi „Žive kamene duše” njen autor Milijan Despotović. Knjiga je izašla u izdanju Udruženja potomaka ratnika 1912–1920. „Ljubomir Marić” iz Kosjerića, koje je minulih godina preduzelo niz poslova da se ovdašnji krajputaši obnove i sačuvaju.
Čitamo da je to udruženje, zaključno s prošlom godinom, obnovilo ukupno 119 krajputaša u ovom kraju i dve česme na kojima su upisana imena 142 ratnika, u saradnji sa Akademijom SPC za umetnost i konzervaciju, s punom svešću da su ti spomenici vredno kulturno nasleđe. Tako se kod stare crkve brvnare u Sečoj Reci nalazi celina od oko 40 ovih spomenika podignutih izginulima u balkanskim ratovima i Velikom ratu. Na njima je pre deceniju obavljena konzervacija, natpisi popravljeni i osveženi bojama. U porti kosjerićke crkve obnovljen je 31 krajputaš, u Radanovcima 15, Makovištu osam, kod crkve u Ražani sedam. Udruženje je nastavilo aktivnosti povodom popisa i prikupljanja krajputaša po selima i njihovo izmeštanje uz prohodne puteve.
Autor knjige daje i imena palih u ratovima iz ovog kraja, najvičnijih kamenorezaca, tekstova na krajputašima: „O, ovde stani, rode, putniče, nemoj svog truda požaliti, pročitaj žalosni spomen pokojnog Petra Grbića iz Kosjerića, poživi 23 g., a pogibe 11. oktobra 1876. g. Ovaj spomen diže brat Đoko za njegovu čast i poštovanje”, piše na krajputašu mladom ratniku palom u Javorskom ratu. „Stojimir Dimitrijević iz Makovišta ostavi svoj mladi život, pateći od gladi i zime kao regrut u albanskim krševima 1915. g.” Jedan je sa ovom porukom: „Priđi, pogledni, Jovanović iz Cikota požive 20 g., a pogibe u Kladnici pod Javorom 24. juna 1876. g. Spomen podignu sinu otac Radojica.” Na krajputašu uz kosjerićku ulicu piše da je ratnik Vukašin Radovanović imao samo 23 godine kad je umro u timočkoj vojnoj bolnici „zbog ratnih napora”, njegova majka Radojka podigla je „ovaj spomenik dobrom sinu jedincu”. Pominje se u knjizi i krajputaš dobrovoljcu sa sedam rana, ratniku koji je tokom albanske golgote izmoren od gladi i mraza umro u napuštenom konaku Omer-paše i desetine drugih.
– Podizanje krajputnih belega, na raskršćima puteva, pokraj kuća, kod crkava ili drugih značajnih mesta davna je tradicija. Toga je bilo još u 14. veku, ali ona je na brojnosti dobila tek posle balkanskih i Prvog svetskog rata kada smo kao narod mnogo postradali. Postojao je poseban običaj prizivanja duša poginulih ili umrlih oplakivanjem, nabrajanjem. Išle bi njihove majke i supruge da kraj spomenika sa poginulim naglas, naricanjem „porazgovaraju”. Da i svoju dušu umire, često u samoći i bespomoćne. To su primale kao sudbinu – navodi Despotović, dodajući da kosjerićki kraj, u istorijskom smislu, baštini gotovo 200 spomenika krajputaša. A kao beleg stradalim precima podizane su i spomen-česme, ali u manjem broju. Jedna od takvih nalazi se u zaseoku Cajići u Subjelu.
– Sakralna kultura danas mora biti oslobođena prestiža na grobljima i izraženim socijalnim razlikama s jedne strane i nemara kojim se otura „narodno nadgrobno zlato” s druge strane. Krajputaši su u tom smislu dobri opomenici, oni na tu pridiku imaju puno pravo – zaključuje autor knjige, o kojoj je u recenziji mr Veliša Joksimović napisao da „ukazuje i na patriotsku i etičku dimenziju odnosa prema kolektivnom pamćenju, tradiciji i tradicionalnim vrednostima”, a prof. dr Slađana Milenković navela da je ovo „dokumentarna, ali i rodoljubiva i antiratna beležnica, koja je, očito, zamišljena da bude katalog, ali je tu formu svojim ozbiljnim prilazom sadržajno nadrasla”.
Izvor: Politika
Foto: Wikimedia
