U sred šume, od crkve sv Cara Konstantina i carice Jelene, negde na pola puta do vodopada na reci Bistrici nalazi se krčma Đerinac. Prava, drvena krčma u planini, baš onakva kakvu je omiljena pesma u Srba, opevala. Ispred krčme plot, onaj drveni što se nekad pravio i imalo ga je svako domaćinstvo, isprepletan prućem, čvrsto utegnut da traje decenijama. Oko plota cveće, tri plastične stolice i gajbe od piva, da se vidi gde se dolazi. Vrata su, vidi se, preživela oba rata iz dvadesetog veka, na vratima natpis na drvetu i preko njega suvo poljsko cveće pomešano sa lekovitim biljem u buket dobrodošlice ophrvan paučinom. S ulaza se pruža pogled na drugu stranu reke, jer krčma prelazi preko Bistrice, s desne i leve strane u središnjoj prostoriji masivni drveni stolovi, na krovu debele grede, a za stolom lokalni veseljaci prepričavaju jutrošnje događaje.
– Krčma postoji četiri godine i u vlasništvu je porodice Rajić. Tu je crkva i hteli smo tu da dođemo da živimo, pravili smo dom za nas, pa eto postala krčma. Kao što vidite to je delom stari vajat, međutim, kako smo širili objekat tako smo došli do ovog prostora – objašnjava Olivera Rajić pokazujući rukom gde će sve biti smeštajni objekti jer je interesovanja za njih mnogo.
– Dođu nam ljudi koji obilaze etno selo i vodenice i nemamo gde da ih smestimo, zato smo se odlučili da napravimo i smeštajne kapacitete. Ovde na par minuta hoda je i vodopad, pa je dosta posetilaca – priča vlasnica krčme upućujući nas na seoski tucanik kojim se do vodopada stiže. Tucanikom nekih pet minuta laganog hoda, dok usput berete sazrele drenjine, možda i brže ako volite brzo hodanje dolazite do mini etno sela. U sred ničega brvnare. Dovoljne da se u njima prespava, da vas ujutro probudi huk vodopada, upozoravajući vas gde se nalazite da se ne biste bunovni prevarili i strmoglavili niz liticu, što se nekima desilo i u vrlo budnom stanju. Otrgnuti deo prirode u korist čoveka zove vas da uživate. Sakriveni, bolje nego slatka kuća u priči o Ivici i Marici, ušuškani u lepotu, ostaju za nama krčma i selo, čekajući neke druge goste i neke još bolje dane.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
