Tekst i foto: Biljana Nenković
U ljudskoj ishrani i narodnoj medicini zelje je poznato od davnina. Rimskoj vojsci je, kako se veruje, bilo spas od žeđi za vreme vojnih pohoda. Rimski pesnik Publije Vergilije Maron govorio je da je zelje obavezno u bašti svakog časnog i poštenog seljaka, a Horacije ga je koristio za bolje varenje. Asteci su zelje nazivali „atlinan“, u prevodu – voda mu je majka, jer je ova biljka uglavnom rasla pored potoka. U Srednjem veku zelje je bilo još uvaženije kao namirnica i koristilo se za spremanje jela.
Zelje je samo jedna od mnogobrojnih besplatnih, zdravih namirnica u proleće. Ovaj lako dostupni dar prirode je višegodišnja biljka i pripada porodici troskota Polygonaceae. Obično zelje obilato raste u našim krajevima, ali i u većem delu Evrope. Raste u predelima gde preovladava umerena klima i spada u divlje samonikle biljke. Blizak je rođak kiseljaku, jer imaju sličan ukus i izgled.
Ova zeljasta biljka je uz koprivu vekovima tretirana kao hrana za siromašne, iako obiluje hranljivim sastojcima. Dokazano je da zelje pozitivno utiče na srce, raspoloženje, imunitet, stvaranje crvenih krvnih zrnaca, na izgradnju kostiju i rad mišića. Stari Sloveni prvi su otkrili da zelje mogu da kisele, baš kao i kupus.
U svetu danas postoji između 150 i 200 vrsta zelja. Kod nas je poznato oko 20 vrsta, a najčešće su baštensko, zelje širokih listova i takozvano divlje zelje, koje se na livadama bere u proleće. Kao namirnica veoma je bogato mineralima, vitaminima, belančevinama i ugljenim hidratima. To ga, pored spanaća i koprive, svrstava u red najzdravijih biljaka, koje su posle zimske i „teške“ hrane pravo osveženje za organizam. Zelje ne sadrži masti, pa je pogodno za dijete.
