– Ovu izvanrednu biljku, lek iz priode, poznavali su naši preci i koristili za zarastanje rana, pa se ne može objasniti zašto je zapostavljena i zaboravljena u našim krajevima – kaže prof. Nikola Marčeta.

Raste u hladovini listopadnih šuma, posebno u bukovim i lipovim.

April je mesec jedne skoro neprimetne samonikle biljke koju gaze i čupaju kao korov, ne znajući ama baš ništa o njenoj vrednosti i lekovitosti. Uglavnom je prepoznaju po mirisu belih cvetića, a pre toga samo oni koji su je već upotrebljavali.

To je lazarkinja, poznata i kao ivanjsko cveće, lazina trava, broćanica, mirisni broć, rojba, prvenac, jari broć, lazarica, marinka.

Diuretik i antiseptik

– Ovu izvanrednu biljku, lek iz priode, poznavali su naši preci i koristili za zarastanje rana, pa se ne može objasniti zašto je zapostavljena i zaboravljena u našim krajevima – kaže prof. Nikola Marčeta iz Novog Sada, koji se u lekovita svojstva ivanjskog cveća sam uverio, te naglašava da se nesme zanemariti niti uništavati.

Lazarkinja (Asperula odorata L.) raste u grmlju i hladovini listopadnih šuma, posebno u bukovim i lipovim. Višegodišnja je zeljasta biljka, koja naraste tridesetak centimetara. Dugog je crvenkastog rizoma i člankovite stabljike, na kojoj se nalaze lekoviti listići koji se beru pre nego što procveta, početkom maja.

Tada se odseca nadzemni deo biljke, vodeći računa da je koren plitak i da se lako čupa, pa se nehotice može sasvim iskoreniti.

Pravilnim sušenjem listova i nadzemnog dela u cvetu u hladovini i na promaji, pojačava se miris, koji potiče od kumarina, i slatkast ukus na seno. Zbog ovog sastojka ima diuretičko i antiseptičko delovanje, pa se često koristi s crvenom detelinom, divizmom i kineskim cimetom, biljkama koje ga sadrže i koriste se zajedno zbog sinergijskog dejstva.