Beli slez višegodišnja je biljka, Njegov koren vadi se prve ili druge godine gajenja u jesen ili sledeće godine u proleće. Treće godine dobija malo u težini, ali gubi kvalitet, te se preporučuje da se gaji samo kao dvogodišnja kultura. Vadi se po suvom vremenu, ali zemljište mora da je umereno vlažno.
Najbolji način vađenja je plugom s kojeg je skinuta daska. Plug potkopava korenove, ali ih ne izbacuje. Iza njega ide radnik i vadi ih rukom. Sa njih se odmah odstranjuju glave sa svim drvenastim delovima oštrim nožem. Istovremeno se odbacuju slabe i povređene žile. Ovako pripremljen koren pere se u hladnoj, tekućoj vodi. Opran materijal se zatim prenosi u šupe ili radionice gde se ljušti. Oljušten koren seče se uzdužno, obično na četiri dela.
Suši se u termičkim sušarama na temperaturama od 50 do 60 stepeni. Može da se osuši i prirodnim putem, ali onda uglavnom nema lepu boju, a često se i uplesnavi. U skladištima osušene korenove vrlo često izbuše insekti – kad se potope u vodu, na površinu isplivaju beličasti crvići. Ovakav materijal se uništava, a prostorija i ambalaža se podvrgavaju dezinsekciji. Dobro osušen materijal ima belu ili svetložutu boju. Od 4 kg svežih korenova dobija se 1 kg suvih. Osušeni štapići kasnije se seku u kockice.
List se bere dva-tri puta tokom godine, najbolje pre i za vreme cvetanja. Ubiraju se samo jedri i zdravi listovi koji nisu oštećeni. U prvoj godini mora da se povede računa da se ne obere više od jedne trećine svih listova. U drugoj godini broj berbi je veći nego u prvoj. Obrani listovi se suše u tankom sloju na promajnom i mračnom mestu. Od 6 kilograma svežih dobija se 1 kg suvih listova. Cvetovi se beru i prve i druge godine gajenja. Suše se na suncu. Od 7–8 kg svežih cvetova dobija se 1 kg suvih.
Prinos je u tesnoj vezi s agrotehnikom koja se pruža ovom usevu tokom gajenja. Na jednom hektaru potrebno je oko 70.000 sadnica, na rastojanju 50 d` 50 cm, a sa njega može da se dobije 1.200 do 2.000 kg suvih korenova, 500 do 600 kg listova i oko 150 kg cvetova. Kod nas, pored reka sama ga voda raznosi i seje. Bolji prinos je s lakog, peskovitog i rastresitog zemljišta (rečni nanosi) đubrenog pepelom i dobro pregorelim stajskim đubrivom, ili sa 1.500 kg veštačkog, koje ima 12 delova azota, 16 delova fosfora i 20 delova kalijuma.
Zbog velike količine izvrsne sluzi iz korena biljke, koristi se za umirenje kašlja, za oblaganje sluznica (gastritis, čir na želucu) i smanjenje iritacija. Primenjuje se u slučaju bronhitisa, zapaljenja respiratornih organa i upala mokraćnih organa. Spolja se primenjuje za ispiranje nosa, naročito kod beba. Kao blago sluzno sredstvo upotrebljava se i protiv dijareje, u vidu klistira, obloga u slučaju opekotina i upala, a sirup je popularan lek za suv, nadražajni kašalj. Sluz ima i hipoglikemijsko dejstvo, a kada se primenjuje spolja, smanjuje zategnutost i povećava vlažnost kože. Mlevenjem i prosejavanjem korena dobija se prašak koji se upotrebljava za posipanje pilula i za izradu raznih poslastica i lekova.
Iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme se često meša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz, a ne i skrob – tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari. Skrob je balast, nije lek.
R. D. J.
