Još poznata pod nazivama mažuran i mirišavljak (Origanum majorana), ova biljka raste po Sredozemlju, Mađarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Pominje se još u starom Egiptu, gde je bio posvećen bogu Ozirisu. Zbog lekovitih svojstava preporučivali su ga Hipokrat, Paracelsus i Hildegarda iz Bingena. Ukusom je vrlo sličan svom rođaku origanu (Oreganum vulgare) – neretko se u zemljama istočnog Sredozemlja ne pravi razlika u njihovoj upotrebi. Razlikuju se u mirisu i aromi – majoran ima slatkast, pomalo cvetni miris, te slatkogorki ukus, koji pomalo podseća na nanu, a origano je mirisom i aromom mnogo intenzivniji. U mediteranskoj kuhinji je čest začin i sadrži različita etarska ulja koja se koriste u kozmetici. Ako se upotrebljava svež, onda je aromatičniji, a dužim kuvanjem gubi aromu, te je poželjno da se dodaje pri kraju kuvanja, a suvi na početku. Jedna je od retkih biljaka koja ima jaču aromu osušena nego kada je sveža.
Energetska i nutritivna vrednost
Sto grama osušenog majorana sadrži 271 kcal. Ova količina ima 60,5 odsto ugljenih hidrata, 12,6 odsto belančevina i 7 odsto masti. Od minerala ima kalcijum (2 g), gvožđe (82,7 miligrama), magnezijum (346 mg), fosfor (306 mg), cink (3,6 mg), bakar (1,13 mg), mangan (5,4 mg) i selen (4,5 mg). Od vitamina sadrži vitamin C (51,4 mg), vitamin B1 (0,3 mg), vitamin B2 (0,3 mg), vitamin B3 (4,1 mg), vitamin B6 (1,2 mg), folnu kiselinu (1,64 g), vitamin A (403 mg), vitamin K (621,7 mikrograma) i vitamin E (1,69 mg). Od ostalih nutrijenata, majoran u 100 g sadrži 40,3 g vlakana i karotenoide lutein i zeaksantin (1,9 mg).
Izgled i uzgoj
Narasta do 50 centimetara. Ima tanke, pomalo crvenkaste, vrlo razgranate stabljike i sitne, srcolike, maljave listove. Oni imaju kratke peteljke, a cvetovi su beli ili ružičastocrveni. Biljka je jako aromatična, gorkog ukusa. Cveta u julu i avgustu, zavisno od staništa. Uglavnom se nalazi u baštama i na kršnom području Mediterana. Bere se cela biljka u cvetu, sami listovi i gornji deo biljke u cvetu. Suši se brzo na toplom i prozračnom mestu, u hladovini.
Najviše se gaji u Vojvodini, naročito u južnom Banatu. Tereni koji se nalaze na velikoj nadmorskoj visini ne dolaze u obzir za gajenje. U krajevima s većim brojem kišovitih i oblačnih dana, dobija se osušen materijal lošijeg kvaliteta i s malim sadržajem etarskog ulja. Za uspešan razvoj neophodna su mu bogata, rastresita i humusna zemljišta s pogodnim vodo-vazdušnim režimom. Najbolja su ona koja se odlikuju i velikom plodnošču – neutralna ili slabo kisela zemljišta tipa černozema, duboke gajnjače, ritske crnice, povoljnog mehaničkog sastava, i aluvijalne ravni.
Zahteva mnogo toplote i svetlosti, jer je biljka koja je iz južnih krajeva. U našim klimatskim uslovima uzgaja se isključivo kao jednogodišnji usev, jer je osetljiv na mraz. Kao višegodišnja biljka uzgaja se u krajevima s optimalnim uslovima za njen razvoj, gde ne postoji opasnost od smrzavanja. Mlade biljke mrznu već na –1 Celzijusov stepen. Starije biljke su nešto otpornije, ali i one izmrzavaju na oko –4 stepe
Težina 1.000 semenki iznosi 0,2 do 0,3 grama. Ukoliko su sakupljene od dobro sazrelih biljaka, klijavost može da bude i do 95 odsto.
Etarsko ulje
Biljka sadrži od 0,8 do 2 odsto etarskog ulja. Bledozelene je boje, prijatnog i osobenog mirisa. Sadrži terpene, fenole, borneole i dr. Koristi se u prehrambenoj industriji i za izradu parfema. Upotrebljava se za inhalaciju, kupke, masaže (pomešano s mašću u slučaju površinskih rana i upalnih stanja kože), obloge (kod otvrdnulih dojki, otoka), u lečenju artritisa, bronhitisa, bolnih stanja mišića, grčeva, gihta, išijasa, migrene, predmenstrualnih grčeva, neuredne i neredovne menstruacije, nazeba, neuroza, nesanice, posekotina, reume, stresnih stanja, visokog pritiska, zatvora i protiv drugih bolesti i tegoba.
Lekovita svojstva
Od davnina je poznat kao začinska biljka veoma aromatičnog i prijatnog mirisa i nagorkog ukusa. Upotrebljava se ceo nadzemni deo kao začin u prehrambenoj industriji, a ređe i u medicini.
U narodnoj medicini se koristi protiv grčeva i kao sredstvo za izlučivanje u sekreta prilikom upale grla. Čaj od majorana pomaže u slučaju prehlade i bronhitisa, podstiče apetit i ublažava grčeve u želucu. Pospešuje znojenje i oslobađanje otrova preko kože, što je važno u slučaju groznice koja se javlja kao simptom prehlade i gripa. Ovaj čaj može da posluži i kao osveženje tokom leta, a pomaže i obnovu oštećene kose (ispira se rastvorom majorana)
S obzirom na sastav etarskih ulja, vrlo često se upotrebljava u aromaterapiji, za ublažavanje simptoma astme, upale sinusa, glavobolja ili probavnih tegoba kao što su nadutost, gorušica i mučnina. Koristi se kao tonik za ublažavanje stresa. Sadrži flavonoide koji imaju sedativna svojstva i pomažu u slučaju nesanice, glavobolje ili migrene. Oni takođe imaju i antioksidantno dejstvo, te pospešuju eliminaciju nakupljenog holesterola na zidovima krvnih sudova i poboljšavaju cirkulaciju. Majoran umiruje zubobolju, bolove u slučaju artritisa, istegnuća i ukočenih zglobova. Jače doze imaju umirujuć i antidepresivan učinak, obezbeđujući lagano euforično raspoloženje. Prekomerna upotreba izaziva narkotično delovanje s pojavom halucinacija.
Delotvoran je i u snižavanju krvnog pritiska i smanjenju rizika od srčanog udara i izliva krvi u mozak. Poseduje antiseptička svojstva, koristi se kao sastojak za losione i kreme, čime se štite rane od upala i tetanusa. U kozmetičkoj industriji koristi se u preparatima za negu nečiste i masne kože. Delotvoran je u borbi protiv virusa i bolova u slučaju prehlade, zauški, ospica ili boginja. Ima antibakterijska svojstva koja štite od trovanja hranom, tifusa, malarije, bakterijskih upala debelog creva, sistema za varenje i urinarnog trakta
Novija naučna istraživanja potvrđuju njegovu lekovitost, te ga preporučuju u slučaju AIDS-a, HIV-a, Alchajmerove bolesti, mišićne distrofije, mišićnih grčeva, psihičkih bolesti itd. Od suvog majorana prave se cigarete, koje ne samo da nisu štetne, već su lekovite. U prahu se primenjuje kao burmut za ušmrkavanje u nos
M. Volčević
Dobro jutro broj 543 – Jul 2017.
