Srbija je nadaleko čuvena po svojoj šljivovici, koju je, posle dosta muka, naša država pre 12 godina konačno uspela da ozvanični kao nacionalni brend. Ipak, tradicija domaćinskog pečenja rakije ne ograničava se samo na ovu voćku: sve je više proizvođača koji eksperimentišu s voćnim rakijama, dobijajući vrhunske rezultate. Jedan od njih, Svetozar Martinović iz Bačke Topole, vlasnik „Destilerije Martinović“, zahvaljujući entuzijazmu, zaljubljenosti u rakiju, a najviše perfekcionizmu, u kući čuva ekskluzivne primerke vrhunskih voćnih rakija koje su mu donele više od četrdeset priznanja sa raznih sajmova, uključujući i one s nezvaničnog svetskog prvenstva u Sloveniji 2007. godine.
Proizvodnjom rakije bavim se više od dvadeset godina, a 2000. sam otišao na prvo takmičenje – kaže naš domaćin. – Od tada do danas, sobu sam ispunio diplomama, plaketama i zlatnim medaljama.
Među rakijama koje proizvodi u domaćinstvu, izdvaja se čuvena rakija od zove, za koju, kako kaže, Nemci tvrde da leči mnoge bolesti. Do sada je poznato da čaj od zove pomaže kod gripa, a rakija i odvari od ove biljke leče upalu sinusa, bronhitis, astmu i razne vrste alergija, uključujući i kožne reakcije. Čaj od suvih cvetova zove leči uporan i suv kašalj. Takođe, dokazano je da sok od zove popravlja imunitet, a mnogi dijabetičari zovu koriste kao način da regulišu metabolizam.
– Zova je kraljica rakija – kaže Martinović. – Zova je kao biljka kompletno lekovita: od korena, lista, cveta do bobica, od kojih ja pravim rakiju. Nekad su apoteke otkupljivale zovu i od nje pravili lekove za kašalj. Izraelci su svojevremeno ispitivali da li zova ima sastojke koji mogu da pomognu u borbi protiv side. Ipak, mislim da Nemci najviše veruju u lekovitost zove. Oni veoma cene rakiju od ove lekovite biljke. Moja rakija od zove je skupa za naše pojmove, košta 300 evra litra, ali to je lek, i Nemci je kupuju. Švajcarci su spremni da daju i više, kažu mi proizvođači, ali to nisam proveravao. Znam da je ćerka profesora Radoslava Paunovića, prvog predavača Katedre za tehnologiju jakih alkoholnih pića na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, tražila od mene rakiju od zove, jer je imala gastritis. Umesto novca, zamolio sam je da odnese uzorke moje rakije od kajsije i da ih profesoru Ninoslavu Nikićeviću, kako bi ih ocenio. I tako je naša saradnja počela.
