Za Mali Božić nismo nešto mnogo običaja imali. Ono što smo znali i što nam je preneto smo primenjivali. Jutrom bi se okupili za stolom ošamućeni od prethodno proslavljene Nove godine, strina bi nas streljala ispod oka, gledajući ko je kakav ustao i koliko se „proveselio“ uz Žikana-Žmiru i njegovu armoniku. Stric bi okadio hranu, vasilice još tople, premazane sirupom od šećera i vode, sir, kajmak od dva dana što se beli, proju čistu kuruznu, na debelo narezanu svinjsku pršutu, očitao molitvu i krenuo da seče glavu pečenice ostavljene od Božića. Uzeo bi najveći nož iz kujne, stavio na sredinu glave, na dršku noža desnu ruku i levom preko nje lupio. Bio je dovoljan jedan udarac i da se čuje lagano „krrrrc“, okrene nož levo i desno i glava je bila prepolućena. A svi smo, hvala Bogu, voleli da jedemo glavu. Prvo se uzimao mozak, jer trebalo je biti pametan i promućuran cele godine.

– Džabe tebi matori, daj ovim mladima, vidi kakvi su, jedva stoje. Njima mozga treba, dozvali se dabogda – priča strina, sve nas kao ne prekoreva, ne valja se grditi i ljutiti, a vidiš po njoj da bi nam najradije čitala vakelo. Mada i to uzimanje mozga se s godinama i nije pokazalo kao neki uspešan običaj. Njega nekako i preživesmo, al’ kad Ljubica krenu da uzme komad jezika koji je isečen na delove koliko nas ima, ču se jedno gromoglasno horsko „neeeeeeee“.

– Ne, samo se ti za jezik ne doitaj. Kud će više i gore, tebe niko natpričati ne more – ciknu strina i zaustavi je u pokušaju. Priznajem svima nam je laknulo kad je trgla ruku unazad i uhvatila da glocka uvo i obraze.  Nek bude zdrava i debela i nek dobro čuje, samo da ne melje kao vodenica.

Posle doručka puštali su nas da „lunjamo“ po selu, ali pred mrak da se vratimo, jer su oni dani (nekršteni) i zle sile i zli dusi vrebaju. I vraćali smo se, punih ruku svega i svačega kao prave poselarke, ispred nas je išao brat s upaljenim badnjakom. Stali bismo na našem raskršću par minuta i onda trkom s prvim mrakom u kuću, tamo gde je najsigurnije.

Tekst: Zorica Dragojević